Љубодраг Савић сматра да се позитивни показатељи какви су озбиљно смањивање незапослености и раст БДП-а од 3,5 одсто у 2019. години и даље неће одразити на раст животног стандарда највећег броја становништва због начина расподеле БДП-а коју диктира више фактора.
Какве су могућности да Србија у околностима на које не може да утиче стабилизује своју привреду да пројектовани раст не би био доведен у питање?
— Нажалост, имамо више проблема него што имамо могућих решења. Ми смо последњих година имали озбиљан прилив страних инвеститора. Значајна средства се одвајају за њихово субвенционисање и људи мисле да су то велика средства. Подаци говоре да је од 2006. до 2017. године страним инвеститорима укупно дато 420 милиона евра. С друге стране, укупна помоћ државе и јавним предузећима и грађанима и институцијама у Србији у периоду 2013—2016. године просечно је износила 800 милиона, и то годишње.
Како видите њихов допринос српској привреди?
— Ствари иду неким задовољавајућим темпом, нарочито из угла смањивања незапослености и обезбеђивања плата за неке људе у неразвијеним деловима Србије, где посла није било десет и више година. Проблем је што наши људи раде мање квалификоване послове, што се производи најнижи степен обраде, за најнижу плату и што ће, ако дође до нове велике економске кризе, први са брода који тоне сићи страни инвеститори. То су озбиљни изазови за српску економију које ми не можемо да решимо, али треће решење немамо.
Видели смо на примеру приштинских такси како се политичка нестабилност одражава на економију. Постоје ли неки економски механизми којима бисмо могли да утичемо на то да се таква кретања што мање одражавају на привреду?
— Нажалост — не, поготово у поменутом случају, гда постоји огромна несразмера у односу пласмана робе на то тржиште и куповине одатле. Генерално, постоји могућност одговора контрамерама, али санкције нигде нису дале резултате. Ретко која економија, нарочито оне мале, има ефикасан економски механизам који може да се супротстави тим политичким или неекономским мерама.
Приче о новој великој економској кризи су све чешће, води се и трговински рат две најјаче економије света. У којој мери се та глобална кретања у идућој години могу одразити на стање наше привреде?
— Иако смо мала земља, не можемо избећи ситуације које се могу десити на светском тржишту. То смо видели 2009. године за време светске економске кризе, када нам је стопа индустријског раста била негативна, и то 12 одсто, пад БДП-а је био 3,6 одсто, неки су сматрали и шест одсто. Тешко смо се опорављали. Тек 2016. године смо дошли на ниво БДП-а из 2008. године, пре кризе.
Да ли ће доћи до нове светске економске кризе у некој ближој перспективи тешко је проценити, али је видљиво да долази до прекомпозиције света у смислу економске моћи. Кина има неколико пута више стопе раста БДП-а од развијеног света. Да је и Трампу јасно да Америка више неће имати то ексклузивно место које је имала, најбоље се види из трговинског рата који је започео између САД и Кине. Али видели смо и неке друге сигнале, а то је да су они на недавном самиту Г20 у Аргентини ипак сели за сто и договорили се да се засад суспендују те нечувено високе америчке тарифе.
Да ли је то тренутно највећи проблем на глобалном плану?
— Видимо шта се дешава у Европи и побуну „жутих прслука“ у Француској, где на челу протеста није опозиција већ обичан народ, који се више не мири са чињеницом да један проценат, односно 77 милиона људи у свету, држи богатство колико осталих 99 одсто, дакле, више од шест милијарди људи. Људи се не мире са том чињеницом, и то је много већи проблем за капиталистички свет и за свет у целини, него тарифе и суспензија тржишта.
Мислим да је капитализам пред огромним изазовом — такав модел либералног капитализма више није могућ. Није прихватљив за већину људи, они се неће лако помирити са тим и то може бити озбиљан узрок економске кризе.
Каква је онда позиција Србије и њене привреде?
— Налазимо се у ситуацији у којој је, иако ћемо имати високу стопу раста за наше прилике и стабилизоване јавне финансије, све то крхко и не треба много да се деси неки поремећај у нашем окружењу, да то све оде на другу страну.
Под условом да буде те политичке стабилности у 2019. години и да све прође без јачих турбуленција на глобалној економској сцени, када ће коначно цифре нашег привредног раста моћи да осете грађани на свом стандарду?
— Имамо озбиљно смањивање незапослености, али нажалост, то су плате које не могу да обезбеде раст животног стандарда. Са друге стране, то што нека земља има високе стопе раста БДП-а и напредује озбиљним темпом, уопште не мора да значи да већина њених грађана живи боље. Осим што обезбеђујемо високе стопе раста БДП-а, морамо имати праведан систем расподеле.
Суштински (а то је особеност капиталистичког система), мањи број људи приграбљује већи део БДП-а и ми имамо утисак о статистичком расту, али ако не постоји праведнији систем расподеле, ви остајете и даље сиромашни. Наш статистички завод је недавно почео да прати просечну плату у Србији и такозвану медијалну плату, која управо говори о тој расподели, па је просечна плата у Србији била 49.000 динара, а медијална 39.000.
И то је тај структурни проблем данашњег капиталистичког света, а заговорници либералне економије и слободног тржишта у овом тренутку имају подршку политичара. Тај дисбаланс не може да се реши козметичким променама. Отуда и протести, попут најновијег у Француској.
Фото: Pixabay.com
Извор: rs.sputniknews.com
