Вучић је Србију увукао дубоко у интересну сферу Запада. А Русија је свесна Вучићеве игре. Отуда и нетрпељивост и затегнутост у односима између Вучића и Путина, каже геополитички експерт др Маркус Пападопулос.
Геополитички експерт, др Маркус Пападопулос, у интервјуу за РТ на немачком (RT Deutsch), објашњава позадину формирања војске тзв. Косова, уз подршку САД, као и контроверзну улогу коју у томе има председник Србије, Александар Вучић. Закључак аналитичара је поражавајући.
Др Маркус Пападопулос је издавач и уредник часописа Politics First – нестраначке публикације за британски парламент. Докторирао је на историји Русије, а данас је стручњак за геополитичке односе у земљама бившег СССР-а и бивше Југославије.
Косово жели да формира војску и на основу тога је добило извјесан број оклопних возила из САД. Иако је НАТО званично уздржан, да ли мислите да је реч о знатно раније припремљеном процесу?
Косово је данас практично НАТО протекторат, а Београд је над својом покрајином изгубио контролу још 1999. Као резултат тога, тај нелегални ентитет, тзв. Република Косово, почиње процес формирања сопствене војске, која би се временом придружила НАТО-у. Што им је главни циљ.
Европска унија је осудила одлуку приштинских власти о увођењу такси од 100% на увоз робе из Србије, а изражена је и забринутост поводом формирања војске. Колико ће милитаризација Косова утицати на односе Србије са ЕУ, која (ЕУ – прим. прев.) наставља да подржава очигледно неуспешан дијалог Београда и Приштине?
Европска унија се труди свим силама, а по наређењу САД и НАТО-а, да уврсти Србију у свој економски блок, што ће значајно побољшати контролу Запада над Балканом. А српска влада, узгред – прозападна марионета, јавно осуђује развој прилика на Косову, док у потаји припрема тло за признање његове независности, могуће кроз промјену устава и то тако да се Косово као дио Србије изузме или, пак, могућом размјеном територије између Београда и Приштине. Предсједник Србије Вучић, који његује блиске односе са Њемачком и САД, жели да угоди својим западним покровитељима, тако што ће признати независност Косова, како би могао да задржи утицај на политичке прилике у Србији на неодређено време.
Питање српске мањине на Косову је и даље неријешено. Па ипак, представља полугу за Београд на Косову. У ком правцу ће се размирице развијати, које зависе такође од питања независности Косова?
Власти у Приштини би могле показати спремност да покрену процес размене територија са Београдом,како би Србији омогућиле признање независности Косова. Морамо бити свесни да се власти, како у Београду, тако и у Приштини, налазе у политичкој орбити Запада. Чим Запад мало појача притисак, обе стране ускладе ставове и спремне су да удовоље свим захтевима својих покровитеља. С друге стране, Запад захтева хармоничне односе између својих колонија – Србије и Косова – и због тога мора питање признања независности Косова решити уз помоћ Србије. Размјена територија би се могла искристалисати као могуће рјешење, које би се састојало у томе да Митровица припадне Србији, а Прешевска долина Косову.
Како развој ситуације на Косову иде на руку српском предсједнику Вучићу?
Њега интересују две ствари: одржати власт у Србији и смирити своје западне покровитеље, због чега је дозволио НАТО-у да „канцеларије за надзор“ оформи у оквиру свих значајнијих српских институција, између осталог и у Министарству одбране. Вучића није брига за Косово и Метохију. Да јесте, не би се оберучке бацио у наручје НАТО-у и ЕУ. Косово и Метохија су правно, политички и историјски саставни дио Србије, самим тим нема разлога, нити права да се дискутује о њиховој будућности изван оквира Србије, поготово не са силама које желе Србији да избију ову област из руку. Један од ретких српских политичара који су се бринули за судбину Косова био је Оливер Ивановић, који је, међутим, јануара 2018. године убијен. Нико није оптужен због овог убиства до дана данашњег. Уврежило се мишљење да се одговорни за ово убиство скривају у Београду и да их штити Вучићева влада. Лично подозревам – а ту моју сумњу дели већина српског народа – да га је убила српска држава, зато што је стајао на путу признању Косова као независне државе од стране Србије.
Војска Косова ће бити релативно мала, и, на први поглед, чини се, неће представљaти изазов за српске безбедносне снаге. Шта је то што мучи Београд по питању формирања војске Косова?
Српске патриоте брине то што би власти на Косову могле да подстакну трку у наоружању са Србијом која би, опет, могла да распири нове сукобе између две стране, а који би се могао проширити на земље региона. Балкан је један од најнесигурнијих дијелова света. Осим тога, нелегитимну војску Косова воде људи, чланови тзв. УЧК, који су били чланови терористичке злочиначке мреже.
Какву улогу има косовска војска са регионалне тачке гледишта, узме ли се у обзир да су Хрватска, Албанија, а одскора и Црна Гора приступиле НАТО? На крају крајева, Србија учествује на војним вежбама заједно са НАТО снагама? Не ствара ли то осећај о српској опкољености?
Последица уласка Црне Горе у НАТО је да та организација, читајте Вашингтон, сада контролише Јадранско море, које је одувек било и данас јесте од огромног геостратешког значаја. На овим просторима борила су се вековима бивша царства за контролу над територијом, укључујући и Османско царство и Хабзбуршку монархију. Будући да Косово сада располаже сопственом војском, то ће утрти пут за приступ ове области НАТО и тиме појачати притисак Запада на Балкан. И једног дана, након што Србија призна независност Косова, ни Београду неће преостати ништа друго него да се приклони НАТО-у.
Да ли се Русија, која у Косовском питању држи страну Србији, међу политичком елитом Србије сагледава као алтернативни политички партнер наспрам западних актера?
Вучић тврди да наставља Титову политику несврставања, што значи да Србија не жели једностран савез ни са Западом (САД и НАТО) ни са Истоком (Русија). У пракси Вучић је Србију увукао дубоко у интересну сферу Запада. А Русија је свесна Вучићеве игре. Отуда и нетрпељивост и затегнутост у односима између Вучића и Путина.
У стварности Русија нема претерано велики утицај на Балкану, као што неки сматрају. Запад је освојио бившу Југославију 90–их и раних 2000–их година, у тренуцима када је Русија долазила себи после пропасти комунизма и распада Совјетског Савеза. Нажалост, Русији је данас тешко да неспутано делује, чак и у Србији и Црној Гори, које воде владе у којима су водеће људе поставили Вашингтон и Брисел.
Извор: rt.com
