Светска здравствена организација је прошле године класификовала зависност од компјутерских игара као болест.
Оно што треба у старту нагласити је да ова болест најчешће погађаја тинејџере и млађу популацију, а најчешћи симптоми су давање приоритета игрању игрица у односу на породицу и друштво, исхрану, спавање, школовање.
Како тврде стручњаци проблем је што се граница измеђи игре и зависности, тврде лако се прелази.
„Ако приметимо да дете све више и више времена проводи за компјутером – сада је на нивоу од два, три сата дневно, за неколико недеља је то три или четири, па за још пар недеља пет или шест сати дневно и има тендецију пораста. С друге стране, ако приметимо да дете не може да се контролише – то је моменат када кажете ‘прекини с компјутером’, а оно каже ‘ево сад ћу’, па онда настави још сат времена. Значи, кад приметимо да се то дешава тада већ негде треба лампица да се пали“, објаснио је својевремено за РТС психолошки саветник др Милан Радовановић.
Стручњаци упозоравају да се треба обратити психолозима и логопедима при појави првих последица. Ако је дете изгубило пријатеље, попустило у школи, има лошу комуникацију са родитељима, онда би требало потражити помоћ.
„Врло је забрињавајући податак да је све више родитеља интелектуалца који нам долазе са децом од две до три године јер дете није развило говор, касни, врло споро проширује речник, споро формира реченицу и тешко их одвикавају од игрица“, указала је логопед Маријана Мирковић у изјави за РТС.
Треба нагласити да је пре неколико година Америчко удружење психијатара направила листу симптома који би могли показати да ли је особа зависна од играња игрица. Ти симптоми укључују анксиозност, повлачење у себе и антисоцијално понашање.
Подсећања ради, видео игре су доказано узрок неколико документованих смрти. Сви памте јужнокорејанца Лија Сонга Сопа који је умро после педесеточасовног играња „Воркрафта“… Кинез Ксу Јан је преминуо после петнаест дана играња а двадесетогодишњи индијац је опстао три месеца. Сва тројица су своју зависност од игрица платили животом.
Стручњаци наглашавају да деца која спадају у зависнике од игрица су у стању да почине кривично дело, да насрну на родитеља који је покушава да их одвоји од компјутера, а у екстремним случајевима у стању су и да убију.
„Важно је освестити родитеље да агресивне компјутерске игрице поспешују патолошка стања код деце и да за веома кратак период од њих праве менталне креатуре које руше моралне норме и намећу слободу уништења и агресије. То се манифестује у виду вршњачког насиља и немогућности самоконтроле беса, чији се исходи све чешће завршавају убиствима. Када одрасту, електронски зависна деца постају неосетљива за нормалне видове комуникације. Они цео живот беже од стварности, упозорила је Александра Јовановић Мађар, дечији психолог и породични терапеут у разговору за Блиц.
У једном свом ауторском тексту за Политику, психотерапеут др Зоран Миливојевић је подробно анализирао зависност од играња видео игрица.
„О зависности говоримо када играње игрица „поједе живот” особе која их игра. То се догађа када јој играње игрица постане главна животна преокупација, због чега трпе други аспекти њеног живота и настају различите негативне последице у приватном, социјалном и професионалном смислу. Упркос томе што је свесна да због играња игрица има негативне последице, зависна особа наставља да их и даље игра. Она не само да нема контролу над играњем игрица него и не жели се да контролише, а уколико то покуша, убрзо попусти“, пише др Миливојевић.
Према његовим речима процењено је да међу љубитељима компјутерских игрица сваки 33. спада у овако дефинисану категорију зависника и да му је потребна терапија зависности.
„Као што је то случај и са другим зависностима, у великом броју случајева ови зависници не желе да се добровољно ослободе своје зависности“, истиче он.
Миливојевић прецизира да индустрија која се бави осмишљавањем и производњом разноразних игрица бележи годишњи промет који се мери у стотинама милијарди евра.
„Због тога у осмишљавању игара учествују врхунски психолошки експерти који у њих уграђују све принципе „оперантног условљавања” како би се играч што више психолошки везао за игрицу и трудио да у њој „победи” тако што ће прећи све њене нивое и стигне до њеног краја. Поени које играч скупља су награда и потврда његове вештине играња. Како са играњем игрице и понављањем одређених радњи расте играчева вештина, он бива награђен преласком на виши и захтевнији ниво игрице. Другим речима, психологија игрице се заснива на постепено растућем изазову, тако да се играч труди да током играња „превазиђе самога себе”“, каже овај угледни психотерапеут.
Он даље објашњава да током играња расте играчево самопоуздање и самопоштовање, формира се играчки идентитет, што доводи до тога да се у том „аспекту живота” он осећа веома успешним и да жели да још више времена проводи у игрању игрица.
„Када играч није успешан у другим аспектима свог живота, вероватно је да ће развити зависност од играња игрица. Иако читав низ различитих стручњака упозорава на велики број опасности које настају због превелике укључености технологије у животе младих бића у одрастању, тренд коришћења технологије се повећава. Главни разлог за то је што су родитељи или несвесни опасности или отписују важност различитих упозорења“, истиче др Зоран Миливојевић.
Доктор Влајко Пановић, специјалиста клиничке психологије који се бави проблемима савремене породице, односно зависношћу од нових технологија, каже за Спутњик да се не сме заборавити да говоримо о психолошком аспекту зависности — дете улазећи у одређени однос у видео-игри има неку мисију, задатак, а о себи на несвесном нивоу формира слику моћи или свемоћи.
Он додаје да се психолошки елемент зависности од софтверског садржаја гради игрицама у којима често има брзе вожње и убијања који подижу ниво адреналина.
„Сваку забрану деца која су зависна схватају трагично, а то је једна од највећих родитељских дилема, да ли забранити или колико дозволити да се игра“, каже Пановић.
„Многи, нажалост, и сада очекују одговор од нас који се тиме бавимо, али суштина је у нечем другом, помоћи детету да организује своје време у коме ће добити задовољство из неких других извора. Затим, да се у време када треба да одмара и одмара, да спава. Нажалост, деца од 12 година су будна у поноћ. Шта ће деца у то време будна, тако исцрпљују своје ресурсе за адаптацију, а то их може одвести у депресију, која се завршава самоубиством или убиством“, каже Пановић.
Најџел Хендерсон, председник организације за заштиту менталног здравља „Ментал Хелт Јуроп“ (Ментал Хеалтх Еуропе) изјавио је почетком прошле године да се у лечењу треба усредсредити на узроке такве зависности, а не само на симптоме.
„Често ће разлози бити много комплекснији од тога да особа само воли игре. Вероватно ће испод тога лежати губитак контроле у другим аспектима живота, или општи осећај безнађа особе која тражи бекство у свет игара“, рекао је Хендерсон.
Узроци, додао је, могу бити недостатак породичне мреже подршке, немање перспективе за запошљавање или образовање, растројство у породици, недостатак друштвене повезаности или пријатеља, за шта замена може бити онлајн-заједница играча.
„Генерално, узроци тога могу бити слични онима у случају коцкања, зависности од алкохола и наркотика“, изјавио је Хендерсон.
Посматрање сваке особе и појединачних околности, а не само општих симптома, од суштинске је важности за лечење зависности од игара, исто као и других менталних болести, казао је Хендерсон.
„Организација Ментал Хелт Јуроп је увек опрезна када говори о дијагнозама. Имати дијагнозу може значити етикетирање, али човек није дијагноза“, изјавио је председник те организације.
Хендерсон истиче да је важно прво тражити узрок проблема, а не покушавати само лечити „симптоме“.
„Нисмо против приручника дијагностике, заиста знамо да могу бити од велике користи лекарима, и важна су помоћ државама да развију одговорне здравствене системе. Ипак, треба да их правимо и користимо с опрезом“, сматра Хендерсон.
Извор: Курир.рс/Приредио: П.Л.
