Некадашња Медлин Олбрајт сада је у лику Федерике Могерини, док се Србији тада у вези са статусом Космета нудио модел Нове Каледоније, која је својевремено тражила отцепљење од Француске.
Дакле, клјуч неуспеха у Рамбујеу (ово неуспеха важи само за српску страну, јер су Албанци са Косова постигли цилј да Србија буде бомбардована) био је Анекс Б, односно војни анекс уговора у којем је тражено да НАТО окупира целу Југославију, од Хоргоша до Драгаша, да НАТО трупе имају право коришћења друмског, железничког, поморског и авио-саобраћаја у целој СР Југославији без икакве накнаде, право на коришћење радио и ТВ станица, право на оснивање својих војних база где год то пожеле, све опет без накнаде, без ограничења и без обавезе на придржавање закона Србије и СРЈ, односно јурисдикције њених власти, од којих се опет захтевало да поштују сва наређења НАТО-а.
За сваког политичара Анекс Б био је ултиматум ради потпуне окупације неке землје и тако су га тада оценили и неки опозициони српски политичари који су били у Рамбујеу.
Југословенско-српска делегација у Рамбујеу 1999. претходно је прихватила политички текст споразума о Космету, који је уклјучивао и НАТО присуство у јужној српској покрајини.
Американци су били изненађени тим прихватањем и онда је уследила замка – неколико сати пре потписивања српска делегација добила је и Анекс Б војног споразума.
Осим Американаца, нико други није знао за Анекс Б, Руси су нешто начули о параграфима 6, 7 и 8, али нису знали деталје.
Амерички преговарач Кристофер Хил и аустријски дипломата Волфганг Петрич инсистирали су на Анексу Б, док је руски преговарач Борис Мајорски одбио да о анексу расправлја и одбио је да присуствује тренутку када косметски Албанци потписују „мировни” споразум.
На Западу скоро да нико није ни знао за анекс Б, само су посланици Доњег дома британског парламента упознати са тим, али тек 1. априла 1999; дакле пуних седам дана након што је отпочела агресија НАТО-а на СР Југославију.
У америчком Конгресу о Анексу Б никада није ни говорено. Хенри Кисинџер је касније изјавио: „Анекс Б је била та лествица тако високо поставлјена да је Срби никако не могу да прескоче.
Било је потребно мало бомбардовања, па су то и добили.” Анекс Б војног споразума био је тај тројански коњ који је саботирао мир. Било је још простора за дипломатију и рат се могао избећи.
Сви који сада преговарају у Бриселу у вези са питањем Космета и нашег уласка у ЕУ требало би да добро проуче све „суптилности” Рамбујеа, да нам се не би поновила Нова Каледонија и сличне будалаштине.
Не због тога што би могли опет да будемо бомбардовани, није ово 1999. година, свет се у међувремену много променио, већ да схватимо континуитет западне политике према Србији. Она јесте била и биће увек на страни Албанаца када су Срби и Космет у питању.
Оно што нам је ових дана сервирано из Брисела доказ је да наше професионално и реалистично играње појмовима као што су политика националних и државних интереса, одговорност, беспоговорна сарадња с међународном заједницом, наш безалтернативни пут у евроинтеграције, стриктно ослањање на ЕУ, наша политика дипломатије, права и правде, све то до сада није много допринело да ЕУ и Запад уваже и српске ставове о Космету.
Запад и ЕУ стално држе страну косметским Албанцима, чак и око таквих јасних ствари као што су својина, односно власништво. Запад покушава да власништво државе Србије дивлјачки оплјачка на Космету и да ми о томе морамо да ћутимо, да се демократски сложимо с тим поступком.
Све у интересу наше светле будућности унутар ЕУ. Група модерних каубоја разбојника који су бомбардовали Србију 1999. сада добијају концесије за коришћење ресурса на Космету: генерал Весли Кларк, рођаци госпође Медлин Олбрајт, рођаци оног зликовца Вокера.
Не бих се изненадио да и Бил Клинтон има неки бизнис на Космету, директно или посредно. Космет је постао рај за америчке пословне лјуде, обећана землја за брзу зараду.
Тако да слутим да нам је и ово најновије око „Телекома” стигло из Вашингтона, Брисел је само курир и испоручилац наређења.
Како сада одговорити на ултиматум, резолуцију нове ЕУ Коминтерне?
Све док смо потпуни зароблјеници реалполитике, која делује у уском земалјском хоризонту политичких мандата избора и реизбора, све док смо зароблјеници просвећеног дипломатског пацифизма и конформизма, у којем се сви пропусти наше реалне политике накнадно колективизују, имаћемо оно што је Кант некада називао „бешчасном стратегијом”, јер, по који пут да поновим, Србија неће бити примлјена у ЕУ све док де факто и де јуре не призна Косово као независну државу.
Па бирајмо, господо…
