“Након што сам 1991. изгубио оца, пријавио сам се у ХВО. Осетио сам потребу да браним своје“, прича Велић
Тренер Цибоне Иван Велић је за Вечерњи лист рекао да своје изабранике мотивише прављењем паралеле између њих и хрватских војника из рата ’90. година.
Упркос насушној потреби да на овим просторима ратне игре престану и да се 30-годишња патња свих народа и народности, старих, садашњих и нових генерација коначно оконча, “јуначке приче“ не престају да се испредају, уз вероватно знане разлоге само онима који их и даље нуде већ довољно рањеној и растрзаној јавности.
Таквима се придружио и Велић, наводно “нерадо говорећи“, присетио се својих ратних дана.
“Након што сам 1991. изгубио оца, пријавио сам се у ХВО. Осетио сам потребу да браним своје. Kако није било оружја, морао сам да купим пушку, за хиљаду немачких марака. С обзиром на то да нисам био у ЈНА; прошао сам двонедељну обуку и приступио јединици која је била у мом Ливну“, рекао је Велић.
Вечерњи лист наводи да сазнања да је Велићев командант био Анте Готовина, хашки оптуженик који је у тексту назван “легендарним хрватским генералом“.
“На свом примеру сам схватио о каквом човеку се ради. После годину дана без већих ратних деловања, замолио сам да ми се омогући играње кошарке и студирање у Загребу. То је одобрио Готовина, без њега се то није могло догодити. Много мојих колега је било рањено, неки су и погинули, па сам се питао да ли је требало да останем до краја рата. И зато данас силно ценим људе из рата, па чак својим играчима понекад повучем паралелу између њиховог посла, а он се своди на тренирање и играње, и тих људи. Чиним то да се моји играчи замисле и да добију мотивацију“, рекао је Велић.
Извор: B92/V.Ž.
