ВАШИНГТОН – Едвард П. Џозеф, ванредни професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс, објавио је на сајту часописа „Форин полиси“ ауторски текст као предлог „нове западне стратегије“ за Косово, а по принципу „штапа и шаргарепе“.
Он у тексту тврди да је Србији за признање независности Косова уместо „компензације“ потребно понудити „афирмацију“, односно значајне уступке и финансијску и војну помоћ САД, а у случају да српски председник Александар Вучић одбије или саботира нови приступ – „непријатну алтернативу“, односно „казну“ у виду јаче подршке косовској војсци, ангажмана на признавању независности и ускраћивања Србији развојне помоћи из ЕУ.
Виши сарадник школе за напредне међународне студије овог познатог универзитета из Балтимора се у тексту под насловом „Србији потребно косовско поштовање, а не земља“ позива прво на Преспански споразум постигнут између Атине и Скопља о успостављању имена Северне Македонија који „уклања све препреке будућности испуњеној поштовањем и сарадњом између два бивша противника“, истичући улогу грчког премијера Алексиса Ципраса у „превазилажењу деценија огорчености“ путем овог „преломног споразума“.
Џозеф истовремено подсећа на изјаву председника Србије Александра Вучића дату јавном сервису 8. маја да ни по цену збацивања са власти на улици, неће признати Косово.
Амерички професор, који је десет година био активан у региону Балкана и на Косову био током НАТО бомбардовања 1999, констатује да „Србија и Косово и даље остају заглављени у међусобној нетрпељивости“ и наводи да је „управо пропао напор, који је Европска унија водила, а САД подржавале, за постизање споразума о подели између председника Србије и Косова, изазивајући националистичке ставове и контраоптужбе“.
Џозеф наводи да су „искоришћавањем дивљаштава из 90-их година прошлог века, чланови (косовског) парламента из редова етничких Албанаца оптужили српске снаге за геноцид, што је Београд бесно одбацио, називајући своје противнике у Приштини ‘силеџијама’ и ‘криминалцима'“.
Он оцењује да „попуњавање празнине око политике везане за Косово – најстаријег сукоба у региону који и највише узнемирава – питање које мора хитно да се реши“.
„Са климавом Босном и Херцеговином, Русијом која наставља да подстиче поделе и Европом која оклева, тешки терет на Балкану поново пада на САД. Како би се опоравио од недавних западних посртања, Вашингтон мора да извуче срж онога што је донело пробој око Македоније и примени га на Косово“, наводи Џозеф.
Џозеф наводи да би план који су Вучић и Тачи заступали, а који он суштински види као размену територија, дао подстрек центрифугалним силама које прете да разбију Босну и поново отворе питање граница широм региона, због чега је, каже Џозеф, немачка канцеларка Ангела Меркел торпедовала план поделе на регионалном самиту у Берлину крајем прошлог месеца.
Он истовремено примећује да ни Меркелова нити било који други лидер нису изнели алтернативу.
„Француска планира да у јулу буде домаћин још једних преговора на високом нивоу. Али, основа за наставак дијалога по питању Косова остаје нејасна – осим у случају једне новине: И Вучић и Тачи су затражили америчко ангажовање на високом нивоу“, тврди Џозеф.
По њему управо то „доноси премоћ“, а „Вашингтон би, као први корак, требало да захтева од страна да одмах прекину циклус провокација“.
„До сада се западна стратегија у погледу Косова заснивала на погрешној претпоставци: нечему што је виђено као потреба да се српском председнику компензује то што води земљу кроз губитак бивше покрајине. Компензација, која води дестабилизујућој логици или подели, промашује поенту… Подела ће Србе оставити да се носе са вечном неправдом, оптерећујући њихове односе са Косовом и другим суседима“, тврди Џозеф, наводећи да Срби виде Косово као „неописиво срце и душу српске нације“.
Он сматра да као „у случају Македоније, решење косовског проблема лежи у признању у пуном смислу те речи“.
„Како би се омогућило да Србија призна независно Косово у оквиру садашњих граница – што је једини стабилизујући исход – Косово мора да призна легитимитет српске тврдње. То значи замену ‘компензације Србије’ супротним циљем: афирмацијом Србије. Нова западна стратегија имаће за циљ да очува, поштује и учини достојном одрживу српску везу са Косовом, у контексту пуног, међусобног признања“, наводи Џозеф.
Он пише да ће „уместо одсецања северног дела земље у залудном покушају да се Срби утеше, нова стратегија учинити сталним српско присуство на Косову – у облику који је у складу са суверенитетом и функционалношћу државе“.
„На пример, косовски устав који је наметнула међународна заједница изискује од Приштине да штити српске православне локације, што је обавеза која би одмах нестала у случају шеме поделе. По новој стратегији, Приштина би предала потпуни суверенитет над овим локацијама Српској православној цркви. Како би се осигурало да се локације користе на одговарајући начин и како не би постале запаљиве тачке, стране би се договориле о обавезујућем овлашћењу генералног секретара ОЕБС у Европи (прихваћене треће стране) за решавање било каквих спорова“, наводи амерички професор.
Он даље пише да ће „како би се преобликовали наративи међусобних оптужби везаних за прошлост, споразум би копирао модел који су створиле Грчка и Северна Македонија“.
„Уз снажну међународну подршку, Србија и Косово би успоставили ‘Заједнички стручни комитет’, као и у случају споразума између Атине и Скопља, чије би задужење било да донесе ‘објективне интерпретације догађаја’ засноване на ‘аутентичним… доказаним изворима'“, наводи Џозеф.
Он помиње и „Заједнички центар мира и историје“ који би имао „службени статус и био на истакнутим местима и у Приштини и у Београду, где би се заставе обе земље вијориле“, а „паралелни приступ би се позабавио снажном жељом за правдом у обе земље“, док би „САД и ЕУ изнеле детаљни оквир за Србију и Косово како би и једни и други процесуирали познате (и мање познате) починиоце злочина против друге заједнице“.
Џозеф сматра да „САД, које су биле на челу одлучне НАТО ваздушне кампање против Србије 1999, треба да обаве сопствени посао који се тиче прошлости“.
Он верује да се „испод српског беса према САД крије приврженост“, подсећајући да је прошле године у америчком Конгресу обележена стогодишњица „изузетног исказивања пријатељства – дана у којем су се током Првог светског рата српска и америчка застава заједно вијориле над Белом кућом“.
„Вашингтон би могао да искористи моћ симбола као додатак својој дипломатији у погледу Косова. Пентагон би могао да тежи дугорочном распоређивању америчких трупа на фиксној локацији у Србији. Првобитно би био распоређен контингент инжењера Војске САД чија би мисија била да сарађују са српским колегама на обнављању уништене инфраструктуре, почевши од уништене зграде Министарства одбране“, пише Џозеф.
Он сматра да би „идеална локација за америчку базу биле Поникве, војна локација у западној Србију коју је НАТО такође гађао“, пошто се „налази близу босанске границе“, па би то „посебно у Републици Српској жељној одвајања био сигнал америчке посвећености територијалном интегритету Босне“.
„Поред симболике, Вашингтон би Београду понудио и значајно унапређење војних и цивилних односа, потенцијално на нивоу стратешког партнерства. Упоредо с инвестицијом САД у сфери одбране, ЕУ би понудила Србији и Косову издашни пакет развоја, који би био у складу са циљем коегзистенције између две земље.
Овај план би пружио нову перспективу Србима на северу жељном одвајања, али би се избегло стварање било какве прото-државе попут Републике Српске у Босни. Преостали скромни економски интереси Србије на Косову би били заштићени“, наводи амерички професор.
Он пише да ће „целокупни приступ поновног и трајног потврђивања везаности Срба за Косово и предавања суверенитета Српској православној цркви изазвати урлике опозиције међу Албанцима“, али оцењује да је „ипак, Косово у слабој поцизији да одбије свог америчког патрона којег и даље воли, уколико Вашингтон буде сугерисао да Приштина испреговара такав споразум“.
Уколико Вучић одбије или саботира такав приступ, каже Џозеф, Вашингтон треба да има спремну „непријатну алтернативу“.
„Вучићев избор ће бити или да преговара о часном решењу које води Србију ка ЕУ до 2025. или да гледа како САД и кључне европске престонице представљају ‘Косово 2025’, интензиван, трансатлански напор на изградњи државе. Уместо да Министарство одбране Србије оствари специјалан, потенцијално уносан однос са Пентагоном, та привилегија би отишла Косову“, наводи Џозеф.
Он пише да би „користећи премоћ у коју има у НАТО, Вашингтон притиснуо савезнике да појачају подршку жутокљуној косовској војсци и затражио од Алијансе да учини исто“.
„Министарство одбране САД би поставило специјалног изасланика за убрзавање развоја косовских снага. Стејт департмент би поставио специјалног изасланика за питање признања Косова, који би обавезао европске земље које признају Косово да се придруже САД у глобалним напорима за повећање билатералних и мултилатералних признања Косова. Издашна помоћ за развој из ЕУ коју Србија и Косово деле би уместо тога ишла само Косову“, наводи амерички професор.
Џозеф пише да би се Вучић из улоге „фактора стабилности“ нашао у улози још једног за Запад „замењивог, проблематичног балканског политичара“.
Он закључује да би „Вучићу било паметно да из основа поново промисли о сопственом приступу Косову“ и тврди да је „истина да Косова какво су Срби некада знали – покрајина која је одговарала српским господарима – одавно нема“, али да „српска историја неће благонаклоно гледати на лидера који се одрекао полагања права Србије на целокупно митолошко отаџбинско Косово због неколико неважних општина“.
За Београд је боље, закључује Џозеф, да уз вођство САД и помоћ ЕУ дође до оваквог договора који би очувао спону Срба са Косовом, а без терета да њиме владају.
„Споразум у складу с овим линијама заштитиће Вучића од бастиона српског реакционарног национализма и испунити основну жељу већине грађана на Косову – да достојанствено крену даље“, пише Џозеф.
Он је, иначе, већ за „Форин полиси“ писао на тему Косова, па је тако почетком прошле године је у ауторском тексту „Убиство би могло да буде баш оно што је Косову било потребно“ изнео став да би убиство Оливера Ивановића у Косовској Митровици „могло да буде подстицај за трајни мир на Косову“, уз тврдњу да Београд тврдоглаво и даље гаји илузију да може да одвоји север од „своје бивше, отцепљене покрајине“.
Извор: Курир.рс / Тањуг
