Никола је био син јединац знаменитих и богатих родитеља Теофана и Ноне. Родио се у малоазијској области Ликији, у граду Патари око 270. године.
Одмах по рођењу у светом Николи се, како сведочи предање, могао препознати будући чудотворац јер је приликом крштења могао да стоји сам на ногама без ичије помоћи. При крштењу је добио име Николај, што значи победитељ народа.
Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Заједно су се замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у родном граду, а потом се повукао у самоћу. Хришћани верују да му се јавио глас Господњи и рекао му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“.
Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (област данашње Турске). Током владавине царева Диоклецијана и Максимилијана, у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство.
Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство. У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се преко изабраних архијереја јавио глас Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према светом Николају. О његовим милосрдним делима записане су многе приче, а међу њима и прича о три ћерке.
Прича о три ћерке
У Патари је живео угледан и имућан човек, са три веома лепе кћери. Њега задеси невоља да изгуби све своје богатство и нагло осиромаши. У очајању и беди, немајући шта да једе ни шта да одене, човек одлучи да своју кућу претвори у блудилиште, а своје кћери у блуднице.
Чувши за крајњу беду тог човека и његову злу намеру, свети Никола реши да му помогне. Поштујући речи јеванђеоске да милостињу не треба чинити пред људима колико због рекламе, толико и ради жеље да не постиди човека који из великог богатства западе у беду, свети Никола одлучи да му тајно пружи помоћ.
Једне ноћи узе свети Никола велику кесу злата и неприметно је убаци кроз прозорчић у кућу несрећног оца. Нашавши сутрадан кесу са златницима, пресрећан и задивљен, а не могавши да објасни откуда она ту, човек ово неочекивано доброчинство приписа Божјем провиђењу. Хвалећи Господа, он одлучи да све злато које је добио да у мираз својој најстаријој кћери.
Ускоро се она срећно удаде, а свети Никола, чувши да је убоги човек поступио по његовој жељи и законитим браком сачувао кћер од греха, одлучи да исту милост учини и другој кћери. И не прође много времена, а отац на исти начин удаде и другу кћер. Уздајући се у Бога и у чврстој нади да ће он збринути и трећу кћер, човек реши да сазна кога то тајног добротвора Бог шаље са златом.
Једне ноћи, бдећи крај прозорчића, човек зачу звекет убаченог новца и потрчавши за непознатим, препознаде у њему свима знаног светитеља и избавитеља. Пресрећни отац паде к његовим ногама, поче их целивати и казивати речи хвале, али свети Никола га подиже са земље и закле да, док је жив, никоме не каже шта је с њим било.
Чудотворац и заштитник
Хришћани верују да је свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спасавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца.
Због тога га морепловци често позивају у опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут.
Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.
Икона светог Николе на бродовима
Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе, а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора, где је био обичај да се на тај дан не испловљава, а да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан.
Свети Никола је умро у петак 6. децембра (то је у нашем веку 19. децембар по новом или грегоријанском календару) 343. године и сахрањен је у Саборној цркви у Мири. Ту је његово тело почивало више од шест векова, а хришћани су долазили на његов гроб и доводили своје болеснике. Међу њима су били и Стари Словени са реке Дон, чиме се објашњава зашто је свети Никола толико поштован код Срба.
Пренос моштијуТурци Селџуци поразили су византијску војску 26. августа 1071. године, тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија И Комнина (владао 1081-1118), али је и даље остало под нападима Турака.
Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија), који је у то време био православни град и под православним патријархом.
Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године. Према неким изворима, мошти су украли италијански пирати и пренели их у Бари, где се и данас налазе. Као спомен на пренос моштију светог Николе, Црква је установила још један празник везан за њега – Пренос моштију светог Николе. Празнује се 22. (9) маја. То је за многе породице мала слава или преслава. У народу се зове Млади свети Никола, Летњи свети Никола, Николице…
Иконографија
На иконама светог Николе обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама, а са друге Пресвета Богородица са архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај. У првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а у другом представља оправдање од казне због сукоба са Аријем.
Извор: Курир/Д.С.
