Накупина или природна брана Усои висока је 566 метара што ју чини највишом природном браном на свету
Усои брана на реци Мургаб у данашњем Таџикистану настала је након потреса 2011. године и већ је тада, током самог настанка, одрон прогутао цело једно село. Исти је тај одрон „блокирао“ реку Мургаб и направио језеро Сарез. Накупина или природна брана Усои висока је 566 метара што ју чини највишом природном браном на свету.
Цела је та регија, где се налази језеро Сарез, и сада врло изолована, а 1911. године била је „крај света“. Чак је шест недеља требало, пише медиј Озy, да вест о погинулима дође до цивилизације.
Данас је, у случају пробоја воде, директно угрожено тридесет села у долини Бартанг, и још шездесетак у регији би, врло вероватно, било директно погођено. И то је, слажу се стручњаци, најпозитивнија и најконзервативнија процена, и тврде како урушавање бране није „можда“ него „сигурно“. Најочитији је избор потрес, исти онакав какав је створио брану и језеро, такав ће их вероватно и „размонтирати“.
Уколико се то догоди и брана напукне може изазвати и још један големи одрон, но то чак и није најгора ствар која би се десила. Вода из језера створила би 30 метара висок талас који би јурио низ већ створено корито и погођено би било око пет милијона људи, не само у Таџикистану већ и у Афганистану, Узбекистану и Туркменистану. Поређења ради најсмртоноснији потрес у историји догодио се у Кини 1931. године, када је умрло 4 милона људи.
Тада се након година суше и посебно јаке зиме која је створила ледене чепове у планинама у неколико наврата поплавила река Јангце и Хуаи Хе. То је једна од најгорих природних катастрофа у 20. веку, прелазе је само неке пандемије и дугогодишње глади. Пројекција за језеро Сарез направљена је пре две деценије, популација која би му се нашла на путу веројатно је много већа.
Узрок катастрофе уопште не мора бити потрес, може се десити то да је Усои брана циљ терориста. Једна добро постављена бомба може узроковати невиђену штету. Чак и ако се сама брана не распадне, одрони тла могу створити клизишта и лавине које избришу десетке села.
Но док је тероризам „можда“, и ако се узме сеизмичка активност плоче и регије у којој се налази Таџикистан потрес је само и искључиво питање времена, али је сигурно да ће се десити. Новинар и научник Рицхард Стоне језеро Сарез почео је истраживати прије десетак година, и тврди како се ништа није промијенило нити направило да се заустави катастрофа која, сасвим сигурно, следи.
– Када сам кренуо са истраживањем схватио сам да је то једна од оних големих неиспричаних прича о којима нитко ништа не прича. То је трагедија која дословно само чека да се деси – каже Стоне. Када је Таџикистан био дио Совјетског Савеза ситуација је, ипак, била праћен и Москва и Душанбе (главни град Таџикистана) су непрестано били у контакту. То је све, у међувремену, пропало и угашено.
Фаyзмамад Давлатбеков о језеру, брани и последицама потенцијалне трагедије писао је за Енвиронментал Јустице Атлас у којем аргументира да нису у питању „само“ људски животи него и читав екосистем.
– Претња је много већа. Након распада и разлевања, осим што ће многи погинути, доћи ће до невероватног загађења које би захватило и суседне државе – каже Давлатбеков.
Године 2000. Светска банка је иницирала 4.2 милиона долара „тежак“ пројект санирања простора око језера Сарез, но тај се пројект мање више своди на планове како на време алармирати регију и потакнути их на евакуацију у случају најгорег сценарија. Инжењерске су солуције, каже УН-ова Организација за прехрану и пољопривреду, готово немогуће и неизведиве ради изолованости језера до којег се долази двема цестама које су већину године затворене ради временских услова.
На једној конференцији 2007. године дошло се на идеју да се направе подземни тунели и да барем део од 16 кубних километара „отече“ негде друго.
У међувремену низ локалних научника тврди како нема никакве шансе да брана пукне па је то, и недостатак новца, главни разлог зашто влада потпуно игнорише проблем. Уместо тога, пише Озy, брану виде као економски потенцијал.
Таџикистански председник Емомали Рахмон недавно је по први пута откада је на власти од 1992. године посетио Узбекистан како би са комшијама разговарао о опцији да се вода из језера користи као резервоар питке воде.
Давлатбеков каже како би то заиста могло помоћи да се смањи волумен воде као и Таџикистану донети преко потребан новац. Сада следи трка с временом, могу ли две нације смањити количину воде пре него што регију затресе потрес и не деси се катастрофа.
Извор: Espreso.rs/Express
