Председник Србије Александар Вучић стигао је на свечану академију поводом обележавања 950 година манастира Светог Прохора Пчињског.
Са председником Србије Александром Вучићем стигао је председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
Свечана академија почела је химном Србије „Боже правде“.
Председник Србије је, на предлог епископа врањског господина Пахомија, добио орден преподобног Прохора Пчињског, који му је уручен. Председник се обратио свим присутнима на свечаној академији.
Он је рекао да му је велика част и захвалио се на ордену.
„Велика ми је част и хвала вам на овом ордену. Нисам неко ко иначе жуди за наградама, али много значи овај орден. Чини ми се да када заједно расту српска држава и српска црква да је тада и најбоље нашим грађанима“, рекао је председник.
„Девет и по векова су обавеза и одговорност, наша је обавеза да народу који живи овде да обезбедимо опстанак и да урадимо све оно што смо изгубили у претоходних 30 година“, додао је председник.
„Уз величанствени орден добио сам обавезу више“, навео је председник и поручио да је важно јер, упркос тешким временима и силним притисцима са Косова и Метохије, већ сутра иде у Брисел. Вучић је рекао да жели да покренемо фабрике, да бујановачка бања буде место где ће се окупљати људи из целе Србије, и да млади остају у Србији.
„Знам колико имамо проблема, и зна то народ, верни народ у Бујановцу боље него било где другде. Ја вам обећавам да ћемо се борити за Србију, да нећемо бити ничији поданици, осим што ћемо бити слуге свог народа и своје државе“.
Председник се за крај захвалио још једном на ордену. Архијерејску литургију од 9 служио је патријарх Порфирије.
Прохор Пчињски – старији и од Хиландара
Манастир Преподобног Прохора Пчињског обележава 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио.
Овај манастир налази се 30 километара јужно од Врања.
„Манастир је у 1070. године изградио византијски цар Роман Диоген ИВ у знак захвалности што му је старац Прохор, током лова у долини Пчиње, прорекао да ће постати цар“, испричао је део предања портпарол Епархије врањске свештеник Далибор Јовић.
Манастир, који се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали горњег тока Пчиње, у близини села Кленике, на 375 километара од Београда, био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања између 1180. и 1190. године. У састав Србије улази тек крајем XИИ века, у време великог жупана Стефана Немање.
У историјским изворима, како наводе у Епархији, манастир се не помиње се све до доласка на власт српског краља Милутина (1282-1321).
Раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе, завршен је доласком Турака.
Како неки извори наводе, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару. Предање, каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.
У Епархији подсећају и да неколико записа сведочи о великом страдању манастира 1817. године, као и на речи Вука Караџића: „Али, манастир одолева свему, као један од многих манастира који су у та времена били прави и једини стубови и чувари закона “ршћанскога“ и имена српскога“.
У српско-турским ратовима 1876-1878. године, манастир је био један од важних центара устанка.
Извор: Б92
