Кошаркаши Аргентине присећају се добрих и лоших тренутака „Златне генерације“, а један од болних тренутака се десио 2002. године.
Документарац „Златна генерација“ је емитован на Олyмпиц цханнел порталу и између осталог говори и о финалу Мундобаскета са Југославијом у Индијанаполису, али и о „освети“ на ОИ у Атини 2004.
Емануел Ђинобили, Габријел Фернандес, Андрес Ноћиони, Фабрицио Оберто, Луис Скола, Валтер Ерман, Леонардо Гутијерес су уз селектора Рубена Мањана нека од имена која се појављују у филму који почиње тиме како се та генерација формирала.
„Играли смо заједно у млађим категоријама, тако да смо се добро упознали и од тог тренутка када год дођемо заједно на тренинг, осећали смо се као пријатељи“, причају Леонардо Гутијерес и Фабрицио Оберто.
Скола додаје су ти млађи играчи међу којима је био и он и Ноћиони и други почели да преузимају палицу сениорске селекције 1999. године. У то време док се уздизала најбоља генерација у историји аргентинске кошарке, земљу је потресала криз због сиромаштва и масовних демонстрација.
Играчима су намеравали да преузму контролу над банковним рачунима због чега је много њих хтело ван земље, углавном пут Европе.
Репрезентативно су остали да се такмиче под грбом Аргентине. Мањано каже да је Европа тако помогла Аргентини, али небеско-плави и даље памте и неке лекције које су с почетка 21. века научили.
Једна од њих је био и Индијанаполис када су на једну лопту практично изгубили у финалу Светског првенства од Југославије.
„Више смо били окренути ка Европи, Италији, Русији, Југославији, али Аргентина – на њих нико није рачунао, то је фудбал“, присећа се Лери Браун, некадашњи селектор САД.
До Индијанаполиса је та „златна генерација“ стасала и све до тада су утакмице са „Дрим тимом“ биле за Аргентинце само прилике за фотографисање.
Кармело Ентони каже да је те 2002. деловало немогуће да Америка изгуби са екипом коју је повела у Индијанаполис. „Немогуће“ се десило и САД је побеђена.
„Пепе Санчес и ја смо у неком тренутку разменили погледе и рекли ‘победили смо их'“, каже Ману Ђинобили.
Аргентина ће стићи до финала преко Немачке и ту ју је чекала Југославија која ће после 75:75 и промашаја Сконокинија у последњим секундама меча, изгубити у продужетку 84:77.
Пред то финале Ђинобили се повредио и према сопственом признању био мана у игри Аргентине.
„Чак и кад сте повређени, хоћете да ускочите и спасите дан, знате, митови хероја и то све, са медаљом док храмљете“, каже Ђинобили.
„Играли смо у Индијанаполису у финалу против екипе која је навикла да игра финала, а ми нисмо. И добијали смо скоро све време што је против тима какав је Југославија било одлично“, додао је Мањано.
Аргентини на два и по минута до краја десио Дејан Бодирога, десило им се неискуство и неколико судијских одлука које су помогле Југославији.
„Медаља нам је била практично у рукама. Још увек осећам као да су нас покрали и одузели нам је у тренутку кад је већ била наша“, рекао је Гутијерес.
Прилика за враћање тог дуга су биле Олимпијске игре у Атини када су Аргентина и Србија и Црна Гора играле у првом колу у групи. Мањано сматра да се после Индијанаполиса од те утакмице очекивало да се пружи 101 посто за победу.
„Мислим да смо тада били на граници лудила. Ушли смо у ту халу вриштећи као да смо хтели да кажемо – убићемо вас што сте нам украли Светско првенство“, каже Габријел Фернандес.
Аргентинци су успели да победе поеном предности и отишли су до краја, освојили златну медаљу на ОИ. После њих, најсјајније одличје ће постати ексклузива америчке селекције за коју су после тога играле највеће НБА звезде.
Ту места за остале једноставно није било, а наредна прилика да им неко узме меру ће бити Токио 2020. године.
Извор: Kurir sport
