Вашингтон је најавио излазак из Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета у Европи из 1987. године. САД су још 2001. године изашле из споразума о АБМ из 1972. године, Америка убрзано модернизује своје нуклеарне потенцијале и најављује производњу нових пројектила кратког и средњег домета, пише Мирослав Лазански, чији ауторски текст за Спутник.рс преносимо у целости:
Нове америчке ракете „першинг 3″ могле би ући у серијску производњу већ за две године, истовремено је неизвесна и судбина уговора о ограничењу стратешког нуклеарног оружја, наиме, хоће ли доћи до његовог продужења? Целокупна досадашња архитектура светске и посебно европске нуклеарне безбедности се урушава. Доналд Трамп се понаша као слон у стакларској радњи…
Са друге стране, и остали западни савезници не желе да заостану на војном нуклеарном плану. Велика Британија своје стратешке нуклеарне подморнице опрема модернизованом верзијом америчких интерконтиненталних балистичких ракета „трајдент“ са новим бојевим главама. Француска такође пренаоружава своје нуклеарне подморнице класе „триомфан“ новим ракетама М-51 и новим бојевим главама.
Пратећи ту трку, и Русија је своје нове нуклеарне стратешке подморнице наоружала новим интерконтиненталним ракетама, а ускоро би могла, као реакцију на најновији потез САД, да поновно покрене производњу чувених ракета средњег домета СС-20, али у верзији са три нуклеарне бојеве главе. И Кинези своје атомске подморнице наоружавају новим балистичким пројектилима, Северна Кореја има и атомску и хидрогенску бомбу, Американци праве све минијатурније, а све моћније атомске бомбе типа Б61-12, док Израелци мудро ћуте, а већ сада имају око 450 нуклеарних бојевих глава. Пакистанци су направили и тактичко нуклеарно оружје, у копненој и у подморничкој верзији, за случај рата с Индијом.
Да ли то живимо у другом нуклеарном добу, ако је прво започело у августу 1945. године у Хирошими? И хоће ли то друго доба карактерисати друкчија правила игре? После маратонских преговора у мају 2000. године, 187 држава је у Њујорку потписало Споразум о неширењу нуклеарног оружја, а према том споразуму САД, Русија, Кина, Француска и Велика Британија обавезале су се да ће смањити и касније потпуно уништити своје нуклеарне арсенале.
Од тада се свет није много нуклеарно разоружао, једино се Векика Британија тотално одрекла тактичког нуклеарног оружја и свој атомски арсенал свела на неких 200 бојевих глава на подморничким пројектилима „трајдент“.
Наравно, САД и Русија су у међувремену смањиле своје нуклеарне арсенале. Само од 1945. до 2000. године, САД су произвеле 70.000 термонуклеарних бојевих глава, а СССР, односно Русија, 55.000 комада. По споразуму из Москве између Владимира Путина и Џорџа Буша из 2002. године, две стране су се обавезале да ће до 2012. године број размештених стратешких нуклеарних бојевих глава бити сведен на по 1.700-2.200 комада. Уместо тога, свет већ дуже живи у нуклеарној хипокризији. Док је за једне атомско оружје ноћна мора, за многе друге је то сан и статусни симбол државе. Заправо, нуклеарно разоружање данас је као циљ даље него што је било на крају Хладног рата. Јер, једна школа размишљања сматра да је илузорно очекивати опште нуклеарно разоружање док све земље које немају атомско оружје не почну своје тенкове, ракете, хемијско и биолошко оружје да претварају у плугове. Та школа заступа тезу да је нуклеарно оружје допринело одржавању мира у време Хладног рата и да је мишљење како би данашњи свет био безбеднији без атомских бомби, неосновано.
Друга школа мишљења истиче како је атомско оружје не само законом предвиђено за отпад, став Међународног суда правде из 1996. године, већ је и са моралне тачке гледишта то оружје чудовишно. Ипак, пет првобитних нуклеарних сила никада се није обавезало да ће се својих атомских арсенала једног дана и потпуно одрећи. Заправо, званичне нуклеарне силе не седе самозадовољно на својим бомбама. Америка планира производњу нових нуклеарних борбених средстава, специјалних атомских бомби за разбијање дубоко укопаних бункера, Вашингтон одбија да ратификује Општи споразум о забрани нуклеарних проба, ни Кина још није ратификовала тај споразум. Тестирање атомске бомбе у Индији 1998. године, а затим и у Пакистану срушило је све наде да ће нуклеарно оружје изгубити значај у постхладноратовском свету. Имајући све то у виду, може се рећи да нуклеарне силе таквим својим понашањем обезбеђују својеврсно покриће за оне земље које желе своју атомску бомбу. Уз све то иде и проблематика забране производње фисионог материјала, посебно у контексту борбе против тероризма, па проблем контроле смањења атомских арсенала.
Нуклеарна стратегија и разоружање суптилна су уметност. Једно је број атомских бојевих глава, друго њихов распоред, треће њихова „жилавост“, односно могуц́ност да „преживе“ први удар, четврто је начин лансирања тих бојевих глава. Логика нуклеарног разоружања изродила је својеврсне нуклеарне немани, ако би све америчке атомске подморнице на свакој од својих 24 ракета „трајдент 2“ имале по 12 бојевих глава, онда би Руси могли да униште 288 бојевих глава ударом на само једну америчку подморницу. Број нуклеарних пуњења натрпаних у сваки скупи лансер, у условима економске кризе, природна је привлачност атомске катастрофе. А без убедљивих одговара на све ове дилеме, нема ништа од нуклеарног разоружања.
О томе у емисији „На нишану Лазанског“ ексклузивно за Спутњик, говори Бранко Влаховић, дугогодишњи дописник „Вечерњих новости“ и доајен страних дописника из Москве.
Извор: Informer.rs/rs.sputniknews.com
