Сваки народ има један или више националних митова. Тако Французи имају „Ивану Ореланску“, Срби „Косовски мит“, итд. Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз векове попримио митске димензије у свести народа и постао централна тачка у обликовању националног идентитета. Хрвати као и многе друге нације све до 1991. године нису имали свој мит. Католичка црква и владајуће гарнитуре у Хрватској изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит“ је за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.
Данас сва деца у Хрватској у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како је Вуковар одувек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА која је била српска војска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика“, како је Вуковар „град херој“, „хрватски Стаљинград“ који је био у потпуном окружењу и којег су бранили слабо наоружани „бранитељи“, како је Овчара највећи злочин… У наставку ћемо користећи само хрватске изворе побити све ове лажи којима се и даље распирује мржња и онемогућује миран суживот Срба и Хрвата.
Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила месецима пре почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убијање регрута. Она је добар показатељ како су Хрвати извршили агресију на Србе, а касније покварено кривицу за рат покушали приписати Србима. Овај текст је скроман допринос демистификовању тог одвратног мита.
Заблуда: Вуковар је одувек био хрватски град.
Истина: До 18. века Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње да досељава становништво из целе Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941., а наставио се смањивати и у деценијама после другог светског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Херцеговине. Упркос свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, гдје је осим Срба и Хрвата живело и јако пуно Мађара, Немаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. …
На последњем предратном попису становништва (1981.) чак се 21.2 посто становника Вуковара изјаснило као Југословени, највише у целој Хрватској, док је Хрвата било само 37 посто. Зато не треба да чуди да је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопште није победио ХДЗ, него СДП. Коментаришући резултате тих избора у Вуковару хрватски председник Фрањо Туђман је изјавио: „Запамтиће ме ме црвени Вуковар!“ И запамтио га је.
Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби.
Истина: Пре било каквих сукоба, још у рано пролеће 1991., хрватске паравојне јединице су почеле да отимају и убијају српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба убиле најмање 126 цивила српске националности, према хрватских изворима ( шеф Туђманове обавештајне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400).
Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из целе Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху. Пре било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су да Србима исплаћују пензије и почеле да отпуштају Србе са посла.
Пре било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у ваздух српске кафиће: “Крајишник” (15. 4.), “Сарајка” (3. 5.), “Туфо” (3. 5.), “Брдо” (6. 5.), “Мали рај” (28. 6.), “Попај” (2. 7.), “Точак” (21. 7.), “Чокот бар” (24. 7.), “Шид” (30. 7). Поштеђена није била ни кућа познатог фудбалера Синише Михајловића чија је мајка Хрватица.
Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне обране општине Осијек Бранимир Главаш (познат по речима којима је најавио рат: „Нека игре почну“), секретар народне одбране општне Вуковар Томислав Мерчеп, потпредседник хрватског сабора и бивши сарадник УДБ-е Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутрашњих послова Хрватске.
Од те четворице Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш.
То потврђује и први Туђманов министар унутрашних послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ гдје описује догађај из 4. месеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо ранигирани хдз-овци) пуцали армбрусима по Борову селу.
То је било пуно пре него је било који Србин испалио и један метак у Вуковару. У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом сведочи и повереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опозиционих челника:
„Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Општинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то председника ХДЗ-а, те фактички команда ЗНГ-а, полицијом и цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Општини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мера над грађанима Општине Вуковар (бесправним упадањем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду општу психозу страха међу хрватским и српским становништвом, што је резултирало масовним бегом из града, тоталном блокадом рада полције, ЗНГ-а, органа управе и створило општу конфузију…“
Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“.
Истина: Борово село било је чисто српско село. Срби су чинили више од 98 посто становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим општинама са српском већином, победио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за суживот са Хрватима. Неколико месеци људи су живели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под водством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. поделио оружије.
Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у ваздух прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15.4. минирана је српска кафана „Крајишник“ на Сајмишту. 1.5. догодило се и свирепо убиство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.
У Боровом селу за празник рада мештани су као и сваке године до тада ставили југословенску заставу на месну заједницу, заставу државе која је тада још увијек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а председник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а у ствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима су подељење полицијске значке неколико мјесеци раније.
Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар обране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, поделиле исказнице МУП-а.
Мештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бег, а двојицу су мештани заробили. Туђману и власти у Загребу је то била иделана прилика за изазивање инцидента већих размера који им је био преко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је припремити јавно мјење у Хрватској.
Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво особних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна деце. На лицу места је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једог Хрвата који је куповао пелене за дете које само чудом није погођено.
Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније тачке у селу, али им је из двије најпосјећеније каване у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мештани Борова села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бегу одлучили за гнусан чин.
Упали су у амбуланту где су вадили бомбе пред мајкама и децом и децу узели као таоце, чак су на прозор док је трајала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћерку заповедника обране Борова села Вукашина Шошкочанина.
Кад се видели да ће мештани обранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици“ су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуисала хрватске „редарственике“. 18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у време напада на Борово село обављао ту функцију и био Туђманова десна рука, признаће у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика“.
Заблуда: Срби су у Београду бацали цвеће на тенкове који су ишли на Вуковар.
Истина: Београд је тада имао више од 1.5 милона становника, а тенкове је испратило неколико стотина људи што је видљиво и на снимцима. У Београду су се одржавали анти-ратни протести, за разлику од Загреба и целе Хрватске где није било ниједног јединог. У Загребу је у то време Туђман претио да ће Србе свести на 3.5 посто, хвалио се да је сретан што му жена није ни Српкиња ни Жидовка, а лудило је ишло до те мере да је коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опијено мноштво упоредио са уласком Исуса у Јерусалем. За разлику од Хрватске, где је одзив на мобилизацију био од 30 до 60 посто, у Београду је одзив био 2 до 10 посто, а и они који су били мобилисани су често дезертирали и одбијали учествовати у рату.
Заблуда: ЈНА је напала Вуковар.
Истина: ЈНА је 14.9. 1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своје касарне у Вуковару. Хрватске паравојне јединице 20 дана држале су касарну ЈНА у блокади без икаквог разлога. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА је била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да је баш ЈНА 3 месеца пре него што ће јој хрватске паравојне јединице блокирати касарну у Вуковару спасила хрватске „редарственике“ у Боровом селу. Данима пре почетка деблокаде, Туђман је одбијао молбе свог некадашњег пријатеља Кадијевића да деблокирала касарну, укључи воду и струју или да бар дозволи сахрањивање лешевиа младих војника ЈНА који су били убијени од хрватских снајпера.
Туђман је, пошто је већ раније одлучио да у Вуковару направи покољ, остао је глув на све Кадијевићеве молбе, наговарања и претње. Не треба заборавити да је велики део становника Вуковара ЈНА доживљавао као своју војску која их је ослободила. ЈНА је 14.9.1991. када је кренула у деблокирање касарне, и даље била једина легитимна и легална војска у целој Југославији, па тако и у Вуковару.
Према томе, ЈНА није могла напасти град у држави где је она једина службена војска, где се налази њена касарна под блокадом и паљбом и где је велики део становника града сматра својом војском.
Заблуда: ЈНА је била српска војска.
Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови заменици били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25 посто, док је преко 75 посто хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару. У време битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада заменио Хрвата Антона Туса), главни командант Југословенске ратне морнарице Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто пре рата у Вуковару Александар Васиљевић (поријеклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА. Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац.
Током целе 1991., дакле у вријеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бежали од хрватске војске. И на осталим функцијама били су Хрвати.
Од Титове смрти релано најутицајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. председник председништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар спољних послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбедности Хрват Здравко Мустач…
Када је 14.9.1991. ЈНА у Вуковару покушала деблокирати своју касарну, Хрватска је тада још увек била у саставу Југославије, још није била донела никакав правни акт о изласку из Југославије, а и кад га је касније донијела, он је постао важећи тек међународним признањем Хрватске 1992., када су борбе у Вуковару већ месецима биле окончане.
Заблуда: Вуковар је био важна стратешка тачка.
Истина: Стратешки гледано Вуковар је био потпуно небитан. Био је удаљен више од 50 километара од ауто-пута, а чак 250 километара од Загреба. Након њега били су добро утврђени Винковци, Осијек, Пожега, Нова Градишка, Кутина, Иванић Град…. да је ЈНА хтела напасти Загреб кренула би преко Карловца (48 километара, ни једно веће насеље до Загреба), Сиска (47 километара, ни једно веће насеље до Загреба), или Новске (94 километра, од већих насеља Кутина и Иванић град), јер је тамо имала своје положаје, односно то су била подручја са српском већином која су контролисали хрватски Срби.
Заблуда: Хрвати су били слабо наоружани.
Истина: Хрвати су приликом предаје у Вуковару имали пешадијске муниције за месеце борбе. Имали су најмодерније противклопно оружје које су добили од Немачке. Били су добро наоружани оружјем из бивших земаља Варшавског пакта, највише из Мађарске. Још 1990. у јесен, према изјави тадашњег Туђмановог министра обране Шпегеља, хрватске паравојне јединице бројале су 80 000 људи под оружјем и у 81 општини у Хрватској биле су формиране групе за заузимање касарни и складишта ЈНА.
Према изјави Фердинанда Јукића, шефа вуковарског СУЗУП-а (хрватска тајна служба), који је три пута пратио Туђмана на преговорима у Карађорђеву, хрватске паравојне јединице из источне Славоније су се у освит рата наоружале са 10 камиона оружја из складишта ЈНА у Батајници који су плаћени заплењеним сребром и златом из Осјечког суда. 15.9. дакле само дан након почетка ратног сукоба у Вуковару, Хрватске паравојне јединице, тзв. Збор народне гарде су приликом предаје Вараждинске касарне дошле су у посед 74 Т-55 тенкова, 88 оклопњака, 36 самоходних ПЗО топова, 24 100мм протутенковских топова, 72 минобацача од 120мм. Сво оружје било је расположиво и могло се за неколико сати допремити до Вуковара да је то Туђману и хрватској политици одговарало. Два дана касније предале су се касарне у Крижевцима, Чаковцу, Осијеку, Ђакову (заплењено је 54 ПТ топа од 100мм и 48 самоходних ПЗО топова), противенковска бригада из Вировитице, и друге. Наредних дана предале су се још неке касарне. 29.9.1991. Хрвати су из Бјеловарске касарне запленили 78 тенкова Т-55 и 80 оклопњака.
Туђман је према томе у Вуковар већ 30.9.1991., шеснаест дана од почетка директног ратног сукоба, могао послати преко 300 тенкова и оклопних возила и масу свог осталог наоуружања. Са Вуковарског ратишта, за време најжешћих борби, Туђман је повукао петнаест најсавременијих тенкова М-84 који су пребачени у творницу “Ђуро Ђаковић” где су на њима учињене ситне поправке те су продати Кувајту за 6 милиона евра. У самом Вуковару Хрвати су имали 26 (4 заробио Аркан) тенкова и оклопних транспортера, 52 топа до 100 мм, 32 топа преко 100 мм, 8 минобацача и један вишецевни ракетни бацач.
Заблуда: Вуковар је био у потпуном окружењу, опсада је трајала 87 дана.
Истина: Вуковар ни један дан није био у потпуном окружењу. Пред сам пад Вуковара заповедник Бранко Борковић је са скупином својих паравојника побегао из њега. Ни битка за Вуковар није трајала 87 дана већ 66 дана, али до задњег дана Вуквар није био у окружењу. Према хрватском заповеднику у Вуковару Бранку Борковићу први напад на Вуковар почео је 14.9., Борковић је из Вуковара побјегао 16.11, а Вуковар је пао 18.11., што значи да су хрватске паравојне јединице у Вуковару издржале само 66 дана.
Заблуда: Хрвати су у Вуковару нанели огромне губитке ЈНА, 8.000 погинулих, 15.000 рањених те између 400-600 уништених тенкова и оклопних возила, око 20 уништених авиона и хеликоптера.
Истина: У Хрватској више нема озбиљног историчара који би заступао те бројке. Према до сада најпрецизнијим подацима, на страни ЈНА је 1.103 војника и добровољаца убијено, 2.500 рањено, 110 тенкова и транспортних возила уништено и 2 авиона оборена, док је још један пао због квара. Хрватски губици били су 1329 погинулих, 777 рањених, уништених 26 тенкова и оклопних транспортера.
Заблуда: ЈНА је у рату са Хрватима у Вуковару имала преко 80 000 војника.
Истина: Давор Маријан је десничар, хрватски истроричар, који је покушавао да обрани хрватске лажи о Вуковару, али је на крају истраживања морао признати за Хрвате поражавајућу чињеницу. Вуковар је освојило 7 000 војника ЈНА и добровољаца, а у читавој источној Славонији ЈНА је имала нешто више од 15 000 војника. Приче о некаквих 80 000 су сулуде, а 20 000 како процјењују реалнији хрватски историчари је горња граница свих војника који су дошли у Источну Славонију, а треба знати да је ЈНА константно била суочена са масовим дезертерством.
Заблуда: Вуковар је хрватски Стаљинград.
Истина: Упоредити Вуковар са Стаљинградом је врхунска лудост хрватске ратнохушкачке пропагандне машинерије. Вуковар никад није био у потпуном окружењу јер је ЈНА циљано оставила 500 метара широк пут кроз кукурузиште према Богдановцима којим је два дана пре пада града побегао хрватски заповедник Борковић и део припадника хрватских паравојних јединица. У Вуковару је 6 700 добро наоружаних бораца издржало само скормних 66 дана против нешто више од двоструко бројније ЈНА, а у теорији ратовања је познато да су за освајање неког града потребне бар троструко бројније снаге.
Заблуда: Хрватски државни врх био је забринут за судбину цивила у Вуковару.
Истина: У транскрипту објављеном у хрватском Дневнику на питање хрватског заповедника Дедаковића може ли евакуирати цивиле, Туђман то резолутно забрањује. Према познатој хрватској књижевници и колумнистици Ведрани Рудан, Туђман је намерно вратио неколико аутобуса деце у Вуковар надајући се да ће Срби над њима извршити покољ. Међутим, Туђманове болесне визије се нису остварили и Срби су сву децу и цивиле евакуисали из Вуковара. Док је Вуковар падао Туђман је са Антуном Врдољаком играо тенис.
Заблуда: Овчара је највећи злочин у рату у Хрватској.
Истина: На Овчари је стрељано око 200 ратних заробљеника, а многи од њих били су оптужени од вуковарских цивила, и Срба и Хрвата, за најтеже злочине (међу њима су најмање 130 убијених српских цивила пре почетка директног ратног сукоба), а међу стрељаним је било и страних плаћеника, попут француског фашисте Јеан-Мицхел Ницолиера, јер су све време рата у Вуковару, а и у Хрватској, Хрвати имали помоћ бројних фашистичких и ултра-националистичких организција из западне Европе.
По броју убијених – 200 стрељањих припадника хрватских паравојних јединица, Овчара је највећи српски злочин у Хрватској. За поређење, у Олуји је Хрватска војска убила између 1 000 (по хрватским изворима) до 2 000 (по српским) цивила, углавном старијих од 80 година који су били преслаби да побегну.
Заблуда: Вуковар је град херој.
Истина: Прије него што су хрватске паравојне јединице извршиле насилну мобилизацију, у Вуковару је било око 1600 хрватских бораца, од чега више од половине из других делова Хрватске и БиХ. Према томе, једва нешто више од 10 посто вуковарских Хрвата (и по неки Мађар и Србин) се добровољно прикључило хрватским паравојним јединицама. О каквом онда херојству причамо? На снимцима, одмах по уласку ЈНА у Вуковар виде се хрватски војници који плачућим гласом говоре да су их хрватске паравојне јединце насилно мобилисале.
Види се отац који прича да су његови синови, припадници хрватске паравојске чинили злочине над српским цивилима у Вуковару. О масовном напуштању положаја Хрвата и бежања у Винковце, па чак и у Србију, говори се чак и у пропагандном памфлету хрватске телевизије“ Хероји Вуковара“. Дезертерство је било главни разлог пораза хрватских паравојних јединица и пада Вуковара.
Извор: Kurir.rs/Srbin.info, Marko Markić
