МОЈА ДУША ЈЕ БИЛА МРТВА
Имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим, објашњава Ана, психијатар говорећи о свом сусрету са Богом и Православљем.
“Целог живота сам учена да треба да учим школу, да будем добар ђак, да се реализујем у том социјалном смислу, да се потврдим кроз школу. Али мени је још од малена нешто недостојало а нарочито кад сам дошла у доба пубертета. Онда сам почела да се занимам музиком, па ме музика донекле испуњавала, забављала. Кад сам дошла у Београд на студије онда сам почела да се бавим јогом. То је био крај седамдесетих година, почела сам да се бавим јогом интензивно, радила вежбе, устајала у пет ујутру, окретала се према сунцу, седела у пози лотоса, дубила на глави. Временом сам постала вегетаријанац а кад сам завршила студије вратила сам се у место одакле сам дошла и тамо упознала колегу који је био заинтересован за зен будизам и онда смо се нас двоје ујединили, ја сам се бавила трансцеденталном медитацијом, он зен будизмом, упражњавали смо и вегетаријанство. Трајало је то годнама, али ми није испуњавало душу, испуњавало ми је време, правило неку динамику животну, али у души сам увек била немирна, неспокојна. Нешто ми је у том источњачком мудровању недостојало, нисам баш била уверена да је онако како сам учила да је човек сам себи довољан, да може све сам ако има снаге у себи.Та источњачка филозофија била је филозофија нихилизма. Мени то није одговарало али нисам знала за боље.
-Да ли ти је та филозофија донела мир, спокојство, радост, љубав?
– Не, никако, увек је ишла у тај неки низилизам, који је за мене био мрак и мало сам се и плашила. Али сам и даље стално нешто тражила и тако једном приликом сам на ТВ слушала емисију, а ТВ сам укључивала кад ми досади тишина и пустош, била је прича о Св. Василију Острошком. Онда сам рекла себи: “Е, кад будем ишла на море, онда ћу да навратим под Острог”. После сам сазнала да се под Острог не навраћа него се иде са намером.
-Говориш о пустоши у души…
– Била је то бескрајна пустош, то је интензивно стање којега се и дан данас сећам и ако би се опет морала вратити стварно мислим да бих умрла. То је било моје трагање, нешто сам тражила али ни сама не знајући шта. Живела сам у окружењу католичанства, о православљу нисам ништа знала. Католичка вера ми је била строга, не волим строгост, када хоћу нешто да урадим то радим зато што неког волим или неко мене воли. Моја осећања су била помешана. Нисам се никад фасцинирала нечим материјалним, пуно сам путовал а када бих се вратила питала сам се, шта сам ја тамо видела. Наравно, биле су то грађевине, музеји и најзад сам схватила да ме то уопште није интересовало. Требало ми је нешто што је живо, што може да ме оживи, ја сам осећала да је моја душа мртва. Као што рекох, имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим. И то је једноставо било тако, тражила сам, лутала, читала, нарочито сам волела да будем интелектуална па сам читала Џојса, Гетеа, Крејкегора, Томаса Мана, индијску филозофију. А онда сам једнога дана, баш по повратку са бројних путовања, рекла: “Е, нећу више да путујем по Европи, сад ћу да обилазим Југославију!”. И одем на Охрид. Први пут уђем у православну цркву, био је то манастир св. Наум. И ту ми буде тако лепо, осетила сам необичан мир. Опет наставим по старом а онда 1991. избију сукоби, деси се оно што се деси. Схватим да од заједничке Југославије нема ништа, да не могу да останем у Хрватској. Куда да идем? У Србију!
Како сам одлучила да кренем у Србију? Одлучила сам зато што сам овде студирала и увек ми је у Србији било лепо и што сам се у Београду увек осећала човеком. Нико ме није питао ни ко сам, ни шта сам, ни одакле сам, ако те неко прихвати, прихвати те онаквог какав јеси а ако не, не дружи се с тобом. Занимљив је и детаљ да ми је те вечери, када сам на брзину одлучивала куда ћу, помогло Свето Писмо. Е сад, важно је да кажем и то да сам једном приликом, када смо пријатељица и ја путовале у Француску, морала да научим Оче наш. У ствари, пријатељица ми је рекла да ћемо путовати ако научим Оче наш. “Јао, какав Оче наш, шта ме мучиш”, кажем јој. А она ми одговори: “Не можеш ићи у цркву Нотр дам ако не научиш Оче наш”. Ма како ћу ја то, у то време бавим се будизмом, транседенталном медитацијом а она ме тера да учим Оче наш. Ма не могу никако, учи, учи, али ништа не разумем. И ја њу слажем да сам научила само да путујем. Иначе, Свето Писмо ми је поклонила тетка. Десило се то осамдесетих година, у време када сам била студент, дође моја тетка из Аустралије и каже: “Јао, ништа ти нисам купила и донела, хајде сада ћемо да прошетамо кроз Београд и нешто ћу да ти купим!” Изађемо, шетамо Кнез Михајловом и у књижари у згради Српске Академије наука и уметности, угледам у излогу Свето Писмо, била је то најскупља књига у излогу и ја мало из освете што ми ништа није донела одлучим да ми је купи, и да тетку изложим већем трошку. Тетка ми купи Свето Писмо, дођем кући, отворим да читам, ма ништа не разумем. Читам Стари завет, не разумем. Читам Псалме не разумем. Читам Нови завет не разумем и оставим књигу. Прође неколико дана, опет узмем и питам колегиницу, види молим те да ли је ово писано на српском, ништа ти ја ово не разумем. Узме она, чита на глас, и каже, па не разумем ни ја. После студија вратила сам се из Београда кући, понела и Свето Писмо, узимала сам га повремено али ми није ишло од руке. И никако ми није било јасно како ја не разумем Свето Писмо написано на српском. И тако све до рата. Те вечери када сам размишљала да одем а нисам била сигурна, нити како да донесем одлуку шта да радим, узмем Свето Писмо, отворим а тамо отприлике пише….ако вас не приме тамо где живите, ви отресите прах са својих ципела и отиђите у друго место…? Добро, окренем на другој страни а тамо каже…да треба отићи и потражити оне који ће те прихватити, тако некако…Углавном су биле поруке да треба ићи тамо где ћеш се добро осећати.
И ја сам била једна од оних који су се спаковали за неколико сати, понела сам једну сукњу, једну хаљину летњу, један џемпер, ципеле, веш и кренем у Србију. Уђем у “Сава експрес” у Винковцима и на путу између Винковаца и Шида, било је лето, жито класало, ја сам бацила кључ од стана јер сам знала да се више никад нећу вратити и дошла сам у Београд. Било је необично, као да сам дошла у неки други свет, људи једноставно нису осећали да ће се десити рат. У Кнез Михајловој људи су опуштено шетали, седели, пили, то је било крајем маја и почетком јуна и ја сам се једноставно расплакала. Нико није могао да верује зашто плачем а ја сам плакала јер сам знала да ће се десити рат. У Београду сам поново била код моје газдарице код које сам становала и као студент, а она ми је рекла: “Ана, немој да се секираш то ће брзо да се заврши, неће бити рата, све ће да се заврши и ти ћеш се вратити кући.”. И ја сам с њом отишла на Златибор да сачекамо да се све то заврши. Одем на Златибор и останем на Златибору. Добијем тамо посао, запослим се и почињем тамо да живим у кући много добрих људи чија су деца у Швајцарској, а које ми је препоручила моја београдска газдарица.
ДУХОВНО МЕ РОДИО СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
“А онда ми се деси да откријем шта значи љубав, права љубав, она хришћанска, велика. Моја газдарица свако вече се молила пред иконама Христа, Богородице, св. Николе и говорила: “Господе милостиви, Пресвета Богородице и крсна славо моја св. Никола, молим Вам се да заштите сву децу и сачувате их од сваког зла, патње и бола!” И тако из вечери у вече, из вечери у вече, ја слушам и питам једном приликом: “Ваша деца су у Швајцарској. Да ли се Ви то молите за српску децу”.А она каже: “Не. Мислим на сву децу, и српску, и хрватску, и муслиманску!” Мене то једноставно ошамути. Ошамути ме та љубав. Тада схватим да је то обраћање душе која је испуњена љубављу Божијом, и да само онај ко има у себи љубав може да комуницира с Богом. Останем затечена и кажем – то је Православље – Љубав! Шта се даље дешава? Решим ја, иначе сам крштена у католичкој вери, решим да примим православље. А моји домаћини кажу: “Какви, немој, неко те је натерао, неко те је малтретирао.” Није, одговарам, нико не може на силу да ме натера, ни случајно, једноставно хоћу да се крстим у православљу. Питају – зашто? Ја кажем:”Зато што се у време најжешћих окршаја на просторима бивше Југославије, најгоре пропаганде на ТВ, моја газдарица с љубављу моли за сву децу, и православну, и муслиманску, и католичку, молила се да их Бог заштити од сваке патње и бола!” И тако пристане један човек да ми буде кум, ја се крстим, крстим се на св. Симеона Богопримца 1992. Крстим се и наставим да радим, и врло често пролазим крај манастира Никоље. Решим да уђем и обиђем манастир. Дођем доле, куцам на капију, изађе монахиња Марија и пита ме шта тражим. Ја нисам знала да јој кажем, а она ме пита: “Да ли тражите утеху?” И како је рекла утеху, ја се расплачем. Уђем у манастир, и ту сам плакала скоро сат сат времена. Монахиња после тога дође по мене и каже: “Ајте сада да Вам покажем нашу малу црквицу”. И прича ми о историјату манастира, уведе ме унутра а кад смо ушле, престона икона прекривена једним везеним миљеом на коме је било извезено: “За покој душе моје тетке Јаглике Милутиновић, њена сестричина Лепосава Милутиновић Тодоровић”. Замислите, то је моја газдарица код које сам ја као студент становала, и која ме одвела код ове друге газдарице на Златибор. У међувремену она је умрла, умрла је 2. маја а ја сам била рецимо, крајем маја. И опет сам почела да плачем јер су ми се све чудне ствари дешавале.
После повратка из Никоља почињем да читам, прво сам узела књигу владике Николаја Велимировића “Рат и Библија” и ту налазим одговоре зашто се ратови дешавају, а у другом делу је било о чудима св. Василија Острошког. И сетим се како сам обећала себи да ћу отићи на Острог и никако да одем. И дође 1993. година, јули месец, радила сам, долази једна пацијенткиња код мене и тражи отпусну листу како би раније напустила лечилиште и ишла под Острог. Питам кад идете, каже те ноћи у пола један, ја упитам могу ли са њом, она каже може. После десет година ја крећем на пут светом Василију Острошком. Ушле смо у воз, лепо се сместиле, ујутру изашле из воза. Погледам горе, у брду се бели Острог, мени се то учинило као на небу, сувише далеко, пут непознат али ја мало по мало убрзавам и оставим ту жену и све ми се чини као да сам туда прошла више пута. Изађем скроз горе до манастира, не задржавајући се у доњем манастиру. Успут сретнем једног човека и он ме пита куда сам пошла а ја кажем, идем до св. Василија Острошког а он ми каже, ајде идемо заједно. Стигнемо, први он уђе у келију, монах Јоило је био крај кивота. Уђем ја, у фармеркама, у мајици кратких рукава, кратко ошишана, офарбана наранџасто. Отац Јоило отвори кивот и каже: “Приступи!” Ја приступим и ништа више не знам. Једноставно не знам, не знам да се прекрстим, ништа не знам, запањена сам, ништа не видим осим светлости и осећам миомирис. Не знам колико је то трајало, али то је била тако дивна светлост, само ја и светлост и миомирис и ништа друго не постоји. Ођедном се то прекида и ја почињем да плачем. Плакала сам цео дан. Дошла сам ту негде око подне, проплакала сам цео дан до ујутру, до јутарње литургије. И знам да од тог тренутка ја више нисам била она Ана која је била до тада. Ја сам постала друга. Не могу рећи да сам се променила примањем православља, на крштењу. Мене је духовно родио св. Василије Острошки, то је мој духовни родитељ. За мене је то чудо. После сам то исповедала, добро читала сам ја и знала понешто али нисам била поткована о прелести, нисам читала такву врсту литературе о тим моћима и чудесима која се тичу људи који живе побожно. Али ово што је мени било дато да доживим под Острогом, та чудесна светлост и миомирис, ја сам исповедила архимандриту једног манастира и он ми је рекао: “Слушај, ако си ти то доживела то је велико, има монаха који цео живот проживе у манастиру и то не доживе, е а ако ти јеси, онда то нешто мора да значи.” Ја не знам шта значи али то ми је био најсрећнији тренутак у животу који ме је променио, који ми је показао да треба да променим свој начин размишљања, начин живота, да себе једноставно преумим, да променим све и да схватим неке ствари. А кад сам се вратила са Острога, колеге су ме питале: “Шта је то с тобом? Па ти си сасвим нека друга.” Рекох: “Немам појма, како сам друга, ја сам била само у Острогу.”
Прошла су два месеца и ја поново крећем за Острог. Пошао је и један младић који је хтео да се крсти и ја га убедим да се крсти под Острогом и кренемо ми у септембру 1993. Шта се сад дешава? Размишљам ја у возу да би требало да се исповедим, никад се нисам исповедала и тако у тим размишљањима стижемо под Острогом. Опет је ту о. Јоило, завршава се служба, ми целивамо мошти а ја у мислима и даље имам идеју да би требало да се исповедим. И сви полако излазе а о. Јоило каже: “Ти да останеш, треба да се исповедиш.” А ја ником нисам причала о томе, само сам у глави размишљала о томе. Ајде, приђем, отворен кивот и тад сам се ја први пут у животу темељно исповедила, онда ми је он лепо рекао шта треба и како, говорио ми је и о причешћу. Али ја сам све полако и постепено, а да се буде православни хришћанин то сам видела да је много тешко и одговорно ако хоћеш у потпуности то да прихватиш и да се мењаш. Најтеже је променити себе. Ја сам приличан конформиста, и није ми било лако да се морам одрећи неких ствари, али вежбам се и данас, то је процес који траје.
-Зашто?
– Било ми је тешко да се променим, морала сам прво да кренем од најбаналнијих ствари, рецимо, храна. У овом времену највише се поклања пажња храни, телесним задовољствима, спољашњем изгледу. А ја сам схватила кроз православље да треба бити скроман, смеран, да не смеш да будеш раздражљив, да не смеш да очајаваш…и да су пост и молитва веома важни и да се њима постиже много тога. Онда, ето, мени је много тешко било да научим Оче наш, тек сам после Острога научила Оче наш, Богородице ђево и Вјерују. И после Острога сам почела да разумевам Свето Писмо како треба, без обзира што сам се крстила 1992., све је после Острога било другачије. Тек тада сам почела да схватам шта је православље и почела сам да узимам литературу, формално сам од 1992. била православна хришћанка, али после Острога сам видела да је то била само спољашњост, форма а да нигде није било оне суштине и садржине правог православља. Дакле, требало је да се мењам. И било ми је јако тешко. Ето, рецимо, ја сам била вегетаријанац и у мом ритуалу вегетаријанства било је да сваких месец дана седам дана пијем само воду. То ми је ишло од руке. А кад сам почела да постим и да рецимо, једем само на уљу или да не једем месо и млечне производе, млеко, то је за мене било страшно. Па, како ћу да не једем месо, како да не једем млечне производе, падала сам у кризе и то су била лупања срца, знојење и малтене сам имала делирантне синдроме, апстиненцијалне кризе. То су била таква стања да сам се тресла, дрхтала, имала сам вртоглавице, слабости, мислила сам да ћу умрети. А тек молитва, томе се учим и данас. Осетила сам да ми је и поред тих тешкоћа живот са Богом предиван, и једног монаха сам питала како бих могла да својим пацијентима покажем и убедим их да је православље право и лековито. Желела сам да покажем да је православље – правоживље и да је једноставно лековито, оно што кажу, лековит начин живота. Тај монах ми је рекао: “Својим примером!” Сад сам ја размишљала и питала даље а он ми је рекао да не ваља много причати и објашњавати. “Ти ћеш својим животом посведочити!”, рекао ми је.
-А да ли ти је сусрет са Богом помогао у послу?
– Мени је постало лакше са самом собом. Православље ми је помогло да све што ми се деси у животу могу да лакше да поднесем, ја сада знам, православан је онај који је спреман да трпи. Није ми неко олакшање донело на послу јер нисам имала проблема комуникацијских, али мени лично је олакшало да могу да прихватим себе са свим проблемима које имам и са свим што ми се дешава а и другим људима да помогнем јер могу другачије да сагледам ствари. Православље ми је све, мени је православље живот и лек. Много сам добила кроз православље и сада у шали кажем пријатељима да сам у овом рату ја профитерка, да сам профитирала зато што сам открила снагу и лепоту и љубав у православљу.
-Кажу да је овај век, век психијатријских болести, свакодневно ти долазе људи и траже помоћ, можеш ли свима да помогнеш?
– Не могу свима зато што осамдесет посто психијатријских измена су у ствари, болести душе. Човек се дели на тело, душу и дух. Ми психијатри лечимо душу, а душу чине наша чула, а дух то је нешто што је изнад и тела и душе, то је нека нестворена енергија коју ми треба да примимо од Бога, треба да примимо благодат да бисмо били потпуно испуњени и задовољни и живели у сагласју са собом првенствено а онда и са окружењем у коме се налазимо. Значи да бисмо стекли неки мир ми треба да призовемо ту благодатну енергију. Мислим да би много боље било кад бисмо могли да сарађујемо са духовницима, теолозима, који тај део посла добро знају, па кад ми психијатри обавимо наш медикаментозни процес лечења, да пацијента упутимо духовнику.
Ево, испричаћу вам и како то понекад изгледа у пракси. То је прича о момку који је стварно изузетно паметан, добар, али је имао тако трауматично детињство, био је мој пацијент и било ми је жао што стално има неких проблема са својим укућанима посебно са оцем на кога је чак потезао и оружје, пио је. Правио је себи ужас од живота, доводили су га на одељење где је лечен, па га пусте, па се он врати и једном допадне да буде мој пацијент. Причам са њим и почињем да му говорим о Богу, о спасењу, о цркви а он ми одговори: “Ма дај, пусти ме, то су приче моје маме, нећу ја то!” Долазио је често, доносио би ми понекад чоколадице, касете, музику и једног дана ја њему купим књигу владике Николаја “Мисионарска писма”. Дође после тога на контролу и каже ми: “Шта си ти оно мени купила?” Зашто, упитам га. Одговори да је прочитао причу како отац пита владику шта да ради са сином који стиче богатство, граби а не води рачуна о оцу, а овај му одговара, што да жалиш човека мртвог. И онда ме пита да ли је то порука за њега? Одоговрим му, не знам, то си ти тако схватио, ваљда си нашао себе. И тако прође годину дана, за то време ја сам му рекла да треба да иде да се исповеди, да све то што се дешавало у његовом животу повери свештенику или монаху који ће га духовно руковидити, помоћи ће му, разрешиће га тих његових тегоба које нисмо могли да средимо медикаментозно. И на крају, једном приликом кад је дошао код мене а ја сам већ престала да причам о вери и исповести, питам га како је, да ли спава, има ли жељу за алкохолом и тако. Он седи и ћути. Кажем му: “Добро одговори ми, не гњавим те око вере и православља.” Он и даље седи и ћути. Ја опет, па добро, шта је сад? А он вели: “Ако ти мени даш ту фотографију коју имаш ја ћу све оно што си ми претходних годину дана говорила испунити!” Била је то фотографија нашег патријарха Павла. Ја кажем, добро, поклањам ти патријархову фотографију, да видим да ли ћеш да урадиш то што си рекао. Истог дана је он отишао и исповедио се, примио епитимију, одржао све. И тако је захваљујући фотографији Патријарха Павла и благодати коју је патријарх са фотографије зрачио, свој живот променио. Лекове не пије, редовно иде у цркву на литургију, пости, исповеда се, причешћује, држи правила и сада је јако добар, јако добар и посебно ми је то драго, јер ето, то је дело нашег патријарха Павла. Ето и разлике између онога што се дешава у ординацији и у исповедаоници. Ја немам моћ да разрешавам, могу да слушам, да разумем пацијента, за психијатра је важно да буде што стрпљивији и смиренији, да уме да саслуша. Али свештеник има благодат. Зато је важно имати духовника, доброг исповедника који ће човека руководити. Потребно је да човек отвори срце и душу и онда је све лакше а свештеници и монаси имају благодат да нас разреше те неке туге и тежине, јер кад се исповедамо, Господу се исповедамо. Веома често чујем међу интелектуалцима да замерају свештеницима све и свашта. Па шта се то мене тиче. Једном приликом рекли су ми, ти си докторка па живиш скромно, немаш ништа а они возе бесне аутомобиле. Ја сам одговорила смешкајући се, ко служи Господу, Бог оног и награђује. Ама, шта се мене тиче шта ко вози а ја идем пешке или аутобусом. Он је рукоположен, има благодат, он је проводник те благодатне енергије а мени то треба.
-Чува ли те Господ?
– Да, кроз догађаје у свом животу препознајем присуство Божије. Он је присутан увек а кад су велике дилеме које не бих знала да разрешим мени Господ увек пошаље људе кроз које ја тај проблем решим. Ништа не бих успела да постигнем својим промишљањем и мудровањем. Сваки мој проблем ми је решио Господ шаљући ми људи који су ми помагали. Испричаћу вам и како ми је св. Симеон Мироточиви помогао. Да кажем и то да некако налазим сличности са њим, и он је био прво у католичкој вери, па онда по повратку у завичај прима православље, тако и ја. Он ми је узор јер је био храбар, одлучан, јасан, знао је прави начин како треба са противницима вере. Ја наравно не могу да будем св. Симеон али ми се посебно свиђа и увек кад могу одем на славу у манастир Студеницу, када се прославља пренос моштију св. Симеона. Решим и ове године да идем на службу 26. фебруара. Навијем сат, а сат није звонио. Али ја чујем телефон, дигнем слушалицу, нико се не јавља. Видим да је време за одлазак и некако као да ме је пробудио св. Симеон и као да ме је опоменуо да много причам а да морам много више да делам. Јер, као што рекох, није лако бити православни хришћанин. Јер човек мора да промени себе и да сваког тренутка стражи над својим срцем и над својим умом, мора да има самоконтролу у сваком тренутку. Ваља се научити господарити собом а нас уче да господаримо другим. Другим господарити је узалудно и непотребно, али научити се господарити својим мислима, својим осећањима, то је најважније и најтеже. Треба се научити да никога не осуђујемо, да волимо друге онакви какви јесу и не мрзимо њих него њихове грехе, и свиђа ми се што православље учи да никога не треба мрзети. То је стварно врлина не мрзети никога и никога не осуђивати. И то је врло тешко али и најлепше.
Господ воли све. Господ нас прихвата онаквима какви јесмо и учи нас да се мењамо, да будемо бољи. Православље помаже да човек буде бољи ако стварно, суштински жели да се промени, да упозна своје слабости и да мења лоше навике. Треба упознати своје слабости, никад не инсистирати на неким својим посебностима, врлинама. Човек је слаб и немоћан без Божије помоћи а уз Божију помоћ све му је лако и лепо, јер православље је љубав.
Љиљана Синђелић Николић
Извор: mojkutak.ovh
