У изјавама након самита у Софији искорачио је председник самопроглашеног Косова. Хашим Тачи је рекао да би правно обавезујући споразум са Београдом могао да буде потписан за шест до девет месеци, што је, према речима професора Филозофског факултета у Београду др Александра Животића, веома опасна порука.
— Она сведочи о томе да Србија нема проблем у преговорима са Албанцима, већ да преговарачки процес креира неко ко нам је пре 19 година бацао бомбе на главу.
Илузорно је очекивати помоћ од неког ко нас је због тежњи албанских сепаратиста бомбардовао. Наш проблем је ту веома велики, не само у смислу да они који су инаугурисали и спонзорисали такву независност једноставно желе да је одрже, већ и у томе што су наши капацитети да се бранимо веома смањени погрешним политичким одлукама, којих је било много.
На какве капацитете пре свега мислите?
— Када гледате свеукупне одбрамбене капацитете, видите да смо ми на нивоу демографске катастрофе и да је наша економија у веома лошем стању. Када би Запад данас почео да нас критикује или напада због нечега, не би требало да као 1999. употреби војну силу. Довољно би било да повуче свој новац и фирме и да нас у тишини угуши. Зато ће притисци бивати све већи, рокови све краћи, а напади све жешћи.
До чега ће то довести?
— Бојим се да ће ово довести до решења које по Србију неће бити повољно. Морам да се сагласим са председником државе, јер све ово што видимо да се дешава наводи нас на закључак да води ка неком решењу које ће бити изнуђено, које ће бити плод великих притисака и које за грађане ове државе неће бити добро.
Шта је са моделом замрзнутог конфликта?
— Замрзнути конфликт значи да тај конфликт постоји. Ако га ви замрзнете, ко вам гарантује да ће га замрзнути друга страна? Ако ви решите да се не бавите проблемом, онда ће се проблем бавити вама. Потпуно замрзнути конфликт је немогућ. Негде у свету постоји, али свака ситуација је уникум за себе. Пресликати неко решење на домаћи план је немогуће. Албанци имају велику подршку и они неће стати, а једнострано замрзавање би било још погубније.
Шта ће се десити уколико Србија не пристане на услове Запада?
— Ми не знамо који су то тачно услови. Можемо да претпоставимо шта је у питању на основу свих резултата процеса чији смо сведоци, и оно што нам се на неки индиректан начин говори, а то нас ништа не обавезује. Искуство нас учи да је западни преговарачки принцип такав. То се можда не зове ултиматум, можда се и не зове уцена, али је то један од начина да вам се стави до знања шта вас чека и шта се од вас очекује. Наша ситуација је незгодна — мала смо земља, са ограниченим ресурсима, исцрпљени смо у претходне три деценије и што је најгоре, немамо на кога конкретно да се ослонимо. Сви они који су нам савезници или пријатељи подржаће нас у међународним форумима, али засад ниједна од тих великих сила није стала иза Србије на начин на који су САД стале иза Албанаца.
Вучић је упозорио да ће у Србији доћи до пораста национализма ако се не нађе решење прихватљиво за већину…
— Пораст национализма је директно условљен кризним моментима. Када имате националну обесправљеност, осећај националне и социјалне понижености, екстремно националне снаге су увек у успону. А ако имате такву ситуацију у Србији, а ни у региону није много другачије, то је пут у нови сукоб на Балкану. Ни Србији и околним земљама то свакако не треба, а да ли треба некоме ко је хиљадама километара далеко од нас, то је отворено.
Иако је Влада Косова најавила формирање војске у наредних 10 година, појавиле су се спекулације да њихове припаднике већ тренирају у Бондстилу…
— То су изграђене структуре које се наслањају на западну помоћ и ту недостаје само тај мање-више формални корак, да се пређе на организацију војске Косова. Због тога ме не би чудило да се обучавају у америчкој бази. Србија је све своје обавезе које је преузела пред међународним чиниоцима испунила, а заузврат није испоштовано ништа. Резолуција 1244 каже „вратиће се до 1.000 људи“, а онда смо добили једнострано проглашење независности. Србија је све своје структуре након Бриселског споразума практично укинула. Све оно што је постојало у северном делу Косова од тих структура данас практично не постоји.
Ангела Меркел је у Софији рекла да су земље ЕУ сагласне са тим да нуклеарни споразум са Ираном није баш савршен, али да мора да буде сачуван. Како су се европски лидери одупрели САД?
— Иран је крупан залогај. То је велика, утицајна, древна цивилизација, и са Ираном се не може играти тек тако. Његово безбедносно окружење је сасвим другачије од нашег. Без обзира на све подвојености у исламском свету, ту је арапски свет, који је тренутно у великом узбуђењу и практично гори, да би могао да уђе у сукоб. Ако правимо паралелу, ми смо у том геостратешком смислу у много тежем положају, јер смо окружени чланицама НАТО-а. Иран има капацитете са којим се не можете баш шалити, а Европа после искуства у Ираку, Авганистану и са „арапским пролећем“ нити има интереса, нити има капацитета, ни војних ни политичких, па ни економских да прати САД.
Како се сада европски лидери позиционирају?
— Можемо да закључимо да покушавају максимално да се дистанцирају тамо где могу. Не чуди што нису подржали Трампа, јер је њихова позиција таква да не могу да иду до краја. Током оне последње кризе око Сирије, било је најављено да ће се Немачка прикључити, али није то учинила из неколико разлога. Један је политички, један је потенцијално економски, а један је и војни. Оно што нећете видети у домаћим медијима, то је катастрофално стање у Бундесверу. Немачка војска се тренутно налази на неком виду рестриктивног финансирања. То је систем који много кошта. Иако ми овде имамо једну стереотипну представу о немачком економском рају, далеко је то од истине. Трошкови живота су све виши, а просечна зарада све нижа. Нове економске мере и политика штедње одразили су се и на стање у немачкој армији — недостају чизме, шатори, авиони нису ремонтовани.
То онда значи да од новог „европског НАТО-а“ нема ништа?
— Ако су САД спремне да толико новца уложе у одбрамбене системе и војне снаге својих савезника, онда ће то тако бити. Међутим, нисам сигуран да Америка више има те могућности. Можда би то дугорочно био изазов за амерички војно-индустријски комплекс, али је питање да ли су те земље спремне да се оптерете и доведу у одређен степен зависности. Варнице на линији Берлин—Вашингтон севају све више. Америчко тржиште се све више затвара за робу која долази из Европе, нарочито за Немачку ауто-индустрију. То је суштина.
Да ли је БиХ угрожена мигрантима и да ли неко намерно прави избеглички џеп у том делу Европе?
— Турска, условно речено, има велики резервоар миграната на својој територији. Уколико би пустила одређени број миграната, то би био велики проблем, пре свега за земље Западног Балкана које нису ни у НАТО-у ни у ЕУ, јер би оне реаговале исто као Мађарска и Хрватска, и ту би се Србија и БиХ заиста нашле у великом проблему. Ако знате унутрашње проблеме и сву унутрашњу нефункционалност БиХ, можете само да замислите докле би то могло да доведе. Најновија дешавања у Републици Српској, по мом мишљењу, уопште нису наивна. Да ли је то изражавање класичног незадовољства или је то незадовољство у виду цртања неких нових обојених револуција, то је врло дискутабилно и ствар коју треба пратити. Два места где Србија може да буде нападнута, где ће њени интереси свакако бити угрожени, јесу Косово и Метохија и Република Српска. То су тренутно две најнеуралгичније тачке када су у питању српски интереси на Балкану.
Извор: rs.sputniknews.com
