Протић има идеју – да Срби с Косова пређу у Србију, а да Албанци из Прешевске долине оду на Косово
Дугорочно решење косовског проблема би могла да буде „добровољна размена становништва“, сматраМилан Ст. Протић, историчар, некадашњи градоначелник Београда, амбасадор у САД и лидер ДОС-а.
Протић је у интервјуу за „Недељник“ изјавио да би Србе са севера Косова требало преместити у Прешево, а Албанце одатле на север јужне покрајине, пише Недељник.
Преносимо најинтересантније одломке интервјуа:
– Косово и Република Српска морају да се доводе у везу. Принцип самоопредељења мора да буде исти за све. Ако се право Албанаца темељи на њиховој вољи на самоопредељење, ко онда то право може да одузме Србима из РС?
– Ми истовремено бранимо Косово, иако је изгубљено, и славимо Тита који је директно одговоран за то што је Косово довде стигло. Тито им је дао покрајину, која је еволуирала до конститутивних елемената са сувереном влашћу, Тито је забранио повратак Срба на Косово, Тито је држао отворену границу према Албанији, Тито је Албанцима дао право да одлучују о Србији, а Србија није могла да одлучује о њима… Па због такве политике стотине хиљада Срба иселило се с Косова још од шездесетих година прошлог века…
– Зар смо све то заборавили? И сад Тита слави пола Србије и пола политичара, а његов гроб је у овој земљи неприкосновен и туристичка атракција… Хоћемо ли једном да кажемо истину да је губитак Косова директна последица титоизма? Хтели смо Тита, у њега се заклињемо и данас, желимо да се у то време вратимо… У истраживању које је ‘Недељник’ објавио највише људи би гласало за Тита да је жив. У реду, немам ништа против, али онда нема Косова. Жао ми је. Ко мисли другачије, тај је табула раза.
– Милошевић је закуцао последњи ексер у ковчег независног Косова зато што је оружаним средствима покушавао да решава питање распада Југославије. Можда је деведесетих још могло да се нађе неко компромисно решење за Косово и да Срби имају утицаја на политичко одлучивање и како ће Косово да буде утемељено, исто као што су могли да имају у Хрватској. Милошевић је изабрао да се Југославија брани ратом, и те могућности су изгубљене, укључујући и Косово, преноси Недељник.
– А да није било рата, и да Милошевић 1999. није кренуо насилно на Косово, ствар би изгледала другачије. Нити би било бомбардовања, нити капитулације Кумановским споразумом, нити би било аргумената на основу којих су велике силе одлучиле да признају независност Косова. Србија је данас талац Косова. Притом, ни преамбула у Уставу нема обавезујућу форму. Она је само нека изјава пре норматива Устава.
– Али шта би Србија добила да је Косово остало у њеном саставу? Не би ниједна влада Србије могла да се формира без Албанаца. Не бисмо имали можда премијера, али бисмо имали министра спољних послова Хашима Тачија или Рамуша Харадинаја. Да ли је то наш интерес? Да албански посланици на свом језику псују државу Србију у њеном парламенту? Да ли је то решење?! Ако јесте, алал вера, али ја мислим да није. Притом, Косово је најзаосталији део не Србије него Европе. Беда, сиротиња, криминал, примитивизам, болест… И шта нам све није дошло с Косова? И велике богиње… Да би се то тамо уредило, потребно је бар 500 година.
– Моји преци дошли су крајем 18. века из Дечана. Тада се нисмо презивали Протић. Тај мој предак Милић Дечанац је дошао у Сталаћ, па онда у Варварин. Милић Томић је био књаз ражањски у Првом српском устанку, па су га Турци са два сина набили на колац. И једног сина, који је био свештеник, сељаци су откупили и скинули са коца. Преживео је, и под Милошем постао прота у Другом устанку. И по њему смо ми Протићи. Знате оно с коца и конопца? Е, ја сам вам онај који је претекао с коца.
-Краљ Александар, Милошевић, Коштуница су све таоци југословенства, само што су га другачије доживљавали. Александар га је третирао као интегрално југословенство, Милошевић у титоистичким категоријама, а Коштуница као инструмент за остваривање српских циљева…
– Нисам ја толико велики оптимиста да би Ђинђић нешто урадио у вези са Косовом. Нама су већ тада биле везане руке позицијом коју смо наследили од Милошевића. Наша главна грешка била је у томе што народу нисмо искрено и поштено предочили у каквој се ситуацији налазимо и какво је Милошевићево наслеђе, него смо из мени потпуно нејасних разлога преузели одговорност за његову пропалу политику. Нисмо народу предочили какве су наше реалне шансе да урадимо нешто позитивно на Косову, већ смо наставили да му дајемо лажну слику позивајући се на Резолуцију 1244, коју нико није читао до краја и коју злоупотребљавамо и селективно тумачимо само тамо где нам одговара.
– Ми смо после 5. октобра патили од озбиљне аљкавости, неозбиљности, неутемељености. И отуда је произашла наивна политика коју је оличавао Коштуница, али нисмо се томе одлучно супротставили да се не настави са аргументима Милошевићеве политике. Дакле, била је шанса 2001. да се договоримо са америчком администрацијом која нас није бомбардовала, било је тих неколико месеци меденог месеца да се нешто уради са Бушом или Пауелом, али…
– Моја идеја се заснивала на томе да за изручење Милошевића добијемо споразум о Косову. И сматрао сам да је то морално оправдано зато што је он био одговоран за Косово. Предлагао сам чак да одемо код Милошевића у затвор и да му кажемо отворено да он иде у Хаг да бисмо решили Косово… Мој став није прихваћен, код Коштунице никако, а Ђинђић је био скептичан, он није разумео Американце, ни суштину и дубину промене доласка републиканаца на власт. После неколико месеци дошао је 11. септембар и све је отишло дођавола, јер су се САД уздрмале у самом темељу, пише Недељник.
– Данас у Србији сви дувају у исту тикву да не треба признати Косово. Осим ових који говоре да треба замрзнути конфликт, али то су бесмислице и бежање од проблема који је Србији тег око врата. Што се мене тиче, решење је доста јасно, ако имамо у виду националне интересе.
– Најбоље би било да разменимо становништво. И ако о томе може да се договори с Албанцима, то би било идеално. Да Срби с Косова пређу у Србију, а да Албанци из Прешевске долине оду на Косово. Под условом да се обезбеди екстериторијалност наших верских светиња на Косову с правом и обавезом Србије да је финансира. Морамо да чувамо оно што нам је највредније, а не да то стављамо у службу борбе за територију. Већину политичара није много брига ни за цркве, ни за света места, ни за историјске споменике и локалитете. Исто као што их не интересују споменици у Македонији.
– Па ако је Косово срце Србије, шта је онда Македонија? Реп? У чему је Македонија мање света српска земља него што је Косово? Јесмо ли за њу мање крварили? Па данас тамо има више српских светиња, али припадају другим црквама. Зејтинлик у Солуну финансирају Грци, а не ми. Срамота. Највеће српско војничко гробље. Добар део Срба који иде у Грчку на море никада не оде на Зејтинлик, не зна ни шта је то, а овамо смо неки велики Срби и бусамо се у груди. И херој нам је Ратко Младић. Па цар Душан је крунисан у Скопљу. Наши су преци гинули у Македонији, Косово смо 1912. узели без испаљеног метка.
– Ми после погрома на Косову 2004. нисмо рекли да ћемо то обновимо. Нама није до тога стало. Не треба нико, ни Унеско, ни Албанци, ни Американци, ни ЕУ. Не, ми смо се цењкали с белим светом ко ће да плати реконструкцију Богородице Љевишке. Срамота…
– Одродили смо се сами од себе, зато се и саплићемо о исти камен. Зато што овде може све. И атеизам, о тотоизам, и национализам, могу и злочини, и криминалци, и порнографија. Све може. И све се уклапа у мрачну слику ове земље из које овај јадни народ не може да изађе, а ови млади једва чекају да оду. И нико се због тога не брине.
– Морамо Србима да омогућимо да живе као људи, а не у бодљикавој жици, да та деца уче добру школу, да имају извеснију будућност. Грци и Турци разменили су 2,5 милиона људи, а овде је реч о укупно 150.000 Срба и Албанаца. Мој предлог прихватиће сви, сем оних који имају директног интереса од криминала, оних који примају две плате, који су куповали станове у Београду, а као живе у Митровици… Уосталом, ми се 300 година селимо са Косова. Па зашто се селимо? Па у тежњи за бољим животом. Зашто је породица моје супруге дошла седамдесетих с Косова, у то сјајно Титово време, али су побегли главом без обзира? Па није Албанац забранио повратак Србима на Косово, него Србин који је до јуче, ако не и данас, имао улицу у Београду, а звао се поп Влада Зечевић. Је л’ ми патимо од амнезије?
– Не могу да будем толико претенциозан да кажем да, али би то била тема за озбиљан разговор и са Американцима и са Европљанима. Не би било промене граница на чему инсистирају Меркелова и Европа. Да живим на северу Косова, једва бих чекао да своју породицу преселим у Србију. Жао би ми било предака, споменика, али човек гледа на будућност. Одлазе наши људи у Аустралију, Канаду, Јужну Африку и остављају све овде за собом ако имају шансу за бољи живот. Пуста је јужна Србија, празна је источна Србија. Има места за све нас. На Косово данас иду само криминалци и покварењаци.
– Није, дакле, проблем што се не споразумевамо са белим светом, него што се не разумемо сами са собом. Ми више не знамо шта хоћемо. Крадемо сами од себе. Комунизам нас је потпуно разуларио. Какви смо то постали? Све је дозвољено. Да се лаже, краде. Вулгарност, простаклук, блуд. Никог није више стид, срамота. Огадила нам се реч ‘образ’ зато што ју је узела нека екстремистичка организација. То је некад био појам – имати образ и дати реч. Милоша до данас прати какав је био лажов и преварант, а створио је српску државу. Не вреди ни то што је урадио, пришили су му етикете с правом. Све се то изгубило. Сами смо себи највећи непријатељи. Лако ћемо са Русима и Американцима ако изађемо на крај са собом.
– Некоме у овој земљи је стало до тога да се Косово никада не разјасни, да живимо у магловитом простору, у коме не знамо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо. Овде се црква бави политиком. Овде се црква одродила од хришћанства. Овде црква пропагира освету, територијално проширење, бави се државном сувереношћу и међународним односима. Па где то има? Црква је потпуно заборавила на праштања, страдања, патње, потпуно заборавила на Христове речи…
Извор: Espreso.rs/Nedeljnik.rs
