ПРЕ више од четири године, у пролеће 2014. Карл Билт, са позиције шефа шведске дипломатије – говорећи о украјинској кризи, коју су запалили како би сломили Русију – са носталгијом се сећао владавине Јељцина! Схватајући да се Русија под Путином, опет сабира око православља и уздиже до непобедивих висина, жалио је за Русијом ’90-тих која је, по њему, тада била боља, јер је била у загрљају „западних вредности и демократије“.
Он сматра да је „у данашњој Русији ситуација много гора. Путин демонстрира приврженост, не међународним вредностима, већ православним. Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“!
И да ово Билт није изговорио, ко иоле прати глобална кретања, знао би да је удар на Украјину намењен Русији! За Путина то, свакако, није тајна! Није њему Билт отворио очи. Он је на чело Русије и дошао као последица прочитаног Запада коме је, врло једноставно – у две реченице објаснио – да око њега нема дилеме: „Не треба гледати на Запад, ми за њих никада нећемо бити добри, јер смо православци! Одавно би нас истребили када би знали да неће добити по зубима.“
Управо зато што знају да би војним ударом „добили по зубима“ – ударили су тако да им је победа загарантована и то – без губитака! Данашњи жестоки рат који западњаци воде против Русије – и против свих православних, преко православља у Украјини – иако као такав није ни препознат ни заступљен у медијима – најјачи је, и скоро, неодбрањив удар!
Дубока вертикала руске државе и руске нације и зачета је – на простору данашње Украјине – када 988. године руски кнез Владимир из Кијева, као паганин, прима хришћанство – и то на Криму – а онда у хришћанство уводи и целу Кијевску Русију, која се – у вери уједињена – подиже у моћну државу и народ.
У Кремљу је, 15. јула 2015. године, на дан обележавања 1.000 година од упокојења великог кнеза Владимира – Владимир Путин, рекао: „Обуставивши сукобе, поразивши унутрашње непријатеље, принц Владимир је започео формирање уједињене руске нације, припремивши тако пут за стварање снажне и централизоване руске државе“.
Ето објашњења откуд удар на православље!
Украјина има своју канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије (УПЦ МП). Призната је од свих православних цркава са којима чини јединство, локално је аутономна, а саставни је део Руске православне цркве (РПЦ) којој одговара. Ако се зна да су Украјина и Кијев за Русе оно што су КосМет и Пећка патријаршија за Србе, данашњи напад на УПЦ МП није неки велики ребус!
У том разбијању у суштини лежи напад на РПЦ и цепање руског етничког и православног бића. То има вишевековну историју иза које стоји Ватикан – који је, још у 16. веку створио унијатску заједницу која је признала папу и римокатоличко вероучење и тако поцепала Украјину на западну унијатску и источну под канонском УПЦ МП.
Ти украјински унијати су у Другом светском рату били жестоки нацисти, као што су у Југославији били и Хрвати. На западном делу унијати нису једини расколници, ту је и такозвана Кијевска патријаршија, па Кијевска православна аутокефална црква, и још неколико ситних у зачетку.
Украјина је данас, вишевековном заслугом Запада, дубоко подељена држава са два жестоко непријатељски супростављена блока, у којима букти мржња и ратни пламен међу верски подељеном браћом. Е, то је суштина данашње украјинске кризе!
Оно што је новина у удару на РПЦ је – окретање Васељенске патријаршије под васељенским патријархом Вартоломејом – против јединства православља. Он, мимо црквеног канона, води преговоре са расколницима и тренутно инсталираном прозападњачком влашћу у Украјини – о давању аутокефалности. Иако само једнак међу осталима у православљу, али у рукама Запада, добија на снази и – даје себи за право да он цепа Московску патријаршију и удара на њену канонску територију.
Подршка Вартоломеју стигла је пре неколико дана и из Америке: „Сједињене Државе снажно подржавају верске украјинске лидере и следбенике да спроведу аутокефалност у складу са својим уверењима. Ми поштујемо васељенског патријарха као глас верске толеранције и међуверског дијалога“.
Дивно! Мада нисте морали улагати напор – и без овога знамо да је ваш!
Ништа тако као овај напад на православље, не објашњава и данашњу „мантру“ како „треба само гледати будућност и не освртати се на прошлост“ – коју нам је у мозак утиснуо Запад, а ми фанатично прихватили.
Овај – генијално смишљени „трик“ – у дубокој је служби агресије, окупације и отимања наше територије и идентитета! И тако ми – слепи пред стварношћу – бришемо прошлост, да би је они лакше отели – како би нам уништили будућност! У томе се и састоји један једини задатак расколништва у Украјини!
Овај проверени рецепт и на нас је примењен! Удар на СПЦ има дубок корен, а под комунистима и затирање! Они су 1928. на свом Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије (КПЈ), познатом као Дрезденски конгрес, растурајући Србе у тадашњој заједничкој држави – правећи од њих други народ назван по географској одредници где су живели – преименовали им и језик и цркву!
Комунисти су тако од – једне једине канонске аутокефалне Српске православне цркве (СПЦ) – напабирчили и хрватску, и босанску, и црногорску, и македонску, и војвођанску православну цркву! Данас и Шиптари – да би заокружили државолико „Косова“ – хоће да све наше духовно благо тамо и светиње „сачувају“ под косовском православном црквом?! И, видите докле смо данас дошли – а наше „заслуге“ у томе су – немерљиве!
Посебним чудесима се „одликује“ такозвана Црногорска православна црква (ЦПЦ), инсталирана да тамо обави раскол у Цркви Светосавској и протера канонску СПЦ. Иако је мала, не може се занемарити расколничка агресивност, која је у спрези са Миловом влашћу! Међутим, још увек је број тих „верника“ незнатан у односу на тамошње вернике СПЦ.
На то утиче и „младост“ такозване ЦПЦ која је први пут заметнута 31. октобра 1993. године, када су национални Црногорци на Тргу Маршала Тита (а где би друго) на Цетињу за митрополита изабрали рашчињеног попа СПЦ у Америци Антонија Абрамовића, кога је после смрти 1996. заменио следећи рашчињени поп Мираш Дедејић.
Брозова расколничка чеда неколико пута су безуспешно покушавала да ту „направу“ региструју. Коначно, 17. јануара 2000. године, то је и учињено у полицијској станици на Цетињу!
Ова „црква“ – својеврсни раритет и новина под капом небеском – створена је комунистичком промисли – тамо где је Свети дух протеран – а пендреци столују!
Суштина раскола у хришћанству (шизма 1054.) на источно православно и западно римокатоличко, настала је око исходиштва Светог духа. Православни су остали при изворном, непромењеном облику правила апостолске вере од самог настанка црквене историје Вазнесењем Господњим – по којем Дух свети исходи од Оца. Римокатолици су измислили неку своју нову верзију – код њих Дух свети произлази и од Оца и од Сина?!
Е, Мило нема кад да се замајава око Светог духа – Он је из Милове „цркве“ – протеран!
Од свих црквених правила Мило се једино држи римокатоличке верзије индулгенције (искупљења грехова)! Код њих се почињени греси – ма колики били – уз благослов папе могу откупити новцем. Међутим, Мило је и у ову римокатоличку трговину – унео новине!
Све грехе које је по наредби планетарних моћника (и својој вољи) починио над историјом Црне Горе, њеним миленијумским српским идентитетом и СПЦ-ом, засад је – он наплатио! Ко ће, кад и како, за његове грехе платити – сам Бог зна!
Али – ако буде пред римским папом – то му је завршено! Пара има напретек!
Та „направа“, звана ЦПЦ, данас има и свој раскол у два интересно „партијска“ крила. Једно предводи Мираш, кога су подржавали западни „пријатељи“, расколничка такозвана Бугарска православна црква и миловци, наравно! Друго предводи – новоникли Лав Лајовић!
А тек што је Лав посебна работа!
Он се – ничим изазван – из фотеље директора дневних новина „Побједа“ – 21. маја 2017. уз помоћ Мирашеву – запослио у „нову фирму“ – такозвану ЦПЦ и кроз мање од две недеље постао презвитер?! Свој нови посао, како и доликује – „са радошћу Господњом“ – објавио је на свом Фејсбук профилу!
За мање од годину дана пукла је тиква између Мираша и Лава – те је тако сваки од њих однео „комад“ ове „цркве“! Биће да је овај „лав“ по свој прилици нова расколничка нада, пошто је иза њега стала расколничка Украјинска православна црква, а Мирашу је, изгледа – ударило звоно у једну страну.
Е, Боже драги, човек не зна да ли да се сит ситан изплаче или исмеје!
Са расколницима у Македонији, која се неканонски одвојила од СПЦ још под вољеним Брозом 1967. много је тежа ситуација, јер и траје дуже. Томе у прилог иде и данашњи став Васељенског патријарха, који је стао уз украјинске и македонске расколнике. Он се недавно, директно и недвосмислено, обратио и Руској и Српској православној цркви да признају расколнике, наводећи како је то „апостолска дужност цркве да тражи начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“! А шта се тиче „дужности цркве да тражи начине спасења“ и целовитост њихових матичних, канонских цркава, руске и српске – за тим Вартоломеј није понесен!
Међутим – „није ни ђаво црн, колико се каже“ – тешко да би непријатељи све ово постигли без наше „помоћи“!
Мртва је трка између Срба и Руса у доприносу данашњем стању у СПЦ и РПЦ! Колико је, за време комуниста само запаљено и срушено православних цркава и манастира у ове две православне земље, или претворено у штале за стоку, у магацинске просторе… сам Бог зна! Остале цркве биле су поштеђене.
Морбидност маште у затирању православља, коју сам, обилазећи Русију 1992. године, видела – у мени је изазвала невиђено запрепашћење! Тамошњи комунисти су се чак „сетили“ да, приликом претварања цркава у касарне – мокри чвор инсталирају у олтару! Место – у којем се припрема Света причест и призива Свети дух – у које могу ући само мушкарци – и то крштени – комунисти су одредили –за велику и малу нужду!
Е, оваква Русија – сваком „Карлу Билту“ – била би по жељи! За тим они пате!
И није само да пате – не одустају!
У шизми 1054. када су тадашњи расколници ударили изнутра, отцепили се од изворног хришћанства – православља – и основали своју Римокатоличку цркву – не да није завршен сукоб – тек тада је почео! Када се сагледа њихова улога, од данас до шизме, ретко где, а поготово у хришћанској Европи, не стоји Ватикан иза отимања верника, покрштавања, иницирања братоубилачких ратова, благосиљања џелатове руке над православнима (довољно се сетити Алојзија Степинца), отимања територија, прављења нових граница и држава и подвођења под једну – своју цркву, над којима се инсталира западњачка власт! Нису они ту сами! Не би ни могли!
Ту су разни њихови световни саборци и помагачи. Само кад се крене кроз ову новију историју – од Беча, Берлина, Вашингтона… – а тек Лондона – ко год и да искочи из овога строја – Лондон је ту!
Оно што представља посебну опасност јесте данашње понашање васељенског патријарха Вартоломеја, што је доказ да су се инсталирали у сред православља – у језгро – одакле метастазирају кроз православно биће! Упорним радом и неодустајањем данас су дошли до саме посластице – растурају нас помоћу нас самих и – задовољно трљају руке!
Којим и коликим то гресима Запад држи Вартоломеја у шаци – кад нема тих пара за које се може искупити – него му за индулгенцију једино признају – да удари расколом по Православљу – сам Бог зна!
Могуће је и да смо га ми православни својим гресима заслужили. Но, било како било – оно што је била шизма 1054. године, када се поцепало хришћанство на Православље и Римокатоличанство – то је данас Вартоломејево „чинодејствовање“ које ће имати за последицу – расколнички домино-ефекат у целом православном роду!
Фото: Pixabay.com
Извор: Fakti
