САД су максимално пооштриле своју политику према Кини и Русији доводећи је на сам руб сукоба. Не нужно оружаног, али ни то није искључено: довољно је само да се сетимо како је у Сирији срушен руски авион што је вероватно последица блискости деловања више војних сила па је било питање не хоће ли, него кад ће доћи до инцидента.
Реч је о следу догађаја који је започет овонедељном изјавом Кеј Бејли Хачисон, америчке амбасадорке у НАТО-у да „Русија мора зауставити свој тајни развој забрањеног система крстарећих ракета или ће Сједињене Државе покушати да их униште пре него што постану оперативне“, пише „Јутарњи лист“.
Будући да је реч о амбасадорки без дипломатског искуства изјава би се могла ставити у групу „неопрезних“ да се није огласио министар одбране Џејмс Матис. Он је у четвртак поручио да је руско кршење споразума о контроли наоружања „неодрживо“ и да ће САД одговорити ако Москва не промени понашање. Дакле, изјава амбасадорке није била без утемељења у ставовима врха америчке администрације.
Вашингтон верује да Русија развија земаљски ракетни систем у супротности с хладноратовским споразумом, познатим као Споразум о нуклеарним ракетама средњег домета (ИНФ). Он би омогућио Москви да у кратком времену покрене нуклеарни напад на Европу, каже Вашингтон, што Москва упорно одбацује.
Неодржива ситуација
– САД разматра све опције, дипломатске и обрамбене. Да не буде забуне: садашња ситуација у којој Русија очигледно крши споразум, неодржива је – упозорио је Матис.
ИНФ су 1987. године потписали Роналд Реган и Михаил Горбачов, а њиме су забрањене ракете средњег домета којима се могу гађати Европа и Аљаска. Тако је окончана криза када је тадашњи Совјетски Савез инсталирао око 400 нуклеарних бојевих глава уперених према западној Европи. Главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг потврдио је у четвртак да је Москва развила ракету Новатор 9М729, за коју аналитичари кажу да је слична руским ракетама кратког домета које се лансирају с мора, а имају домет од 500 до 5500 километара. На тај се систем америчка администрација жали већ две године. Још у фебруару је Пентагон у документу о нуклеарној политици најавио да ће одговор на руско кршење ИНФ-а бити разматрање властитих опција за распоређивање ракетних система.
Отворена претња
И управо је сада стигла отворена претња. Услове за то створила је и криза коју су изазвале руске шпијунске активности по Европи, од тровања бившег агента руске тајне службе ГРУ Сергеја Скрипаља до покушаја хаковања система Организације за забрану хемијског наоружања у Холандији.
Нешто касније у четвртак амерички је потпредседник Мајк Пенс снажно напао Пекинг.
– Кина је покренула невиђену акцију како би утицала на америчко јавно мишљење, на изборе у новембру и на околности пре председничких избора 2020. године. Кина се уплиће у америчку демокрацију и без увијања могу рећи да водећа улога председника Доналда Трампа даје резултате: Кина жели другачијег америчког председника – рекао је.
Тиме је елаборирао Трампову изјаву пред Генералном скупштином УН-а како је Кина главна претња изборима у новембру. Иако тако нешто није потврдила Кирстјен Нилсен, министарка државне безбедности. Кад томе додамо да се рат царинама између две држава захуктава, да су отказани трговински преговори, али и они безбедносни на које је требало да дође министар Матис, постаје јасним да је реч о нескривеном сукобу.
Глобална конкуренција
Иако се све наведено може ставити у оквир унутарње политичких проблема с именовањем Брета Кавана за судију Врховног суда те надолазећих избора за Конгрес у новембру, обим целе операције показује да је реч о акцији ширег досега. Русија заједно са Саудијском Арабијом не слуша Трампове захтеве за повећањем производње нафте како би пала цена, а у Европи се поставља као главни конкурент америчком течном гасу (ЛНГ). Обе земље граде добре односе с Ираном и настоје да сачувају у животу споразум о иранском нуклеарном програму. Кина је све снажније присутна на Блиском истоку где Русија тренутно води главну реч, а уплив Пекинга у Африци је готово недодирљив док се све снажније шири Јужном Америком па је недавно министар Матис морао у посету главним партнерима да их упозори на „кинеску претњу“.
Амерички је Сенат у среду донео закон којим се формира агенција за прекоморско приватно улагање (ОПИЦ) која ће располагати с буџетом од 60 милијарди долара и за циљ има „да подстакне улагања приватног сектора у економије у настајању“. Реч је о досад најотворенијем и финансијски релевантном одговору на кинески геостратешки пројект „Један појас, један пут“ који јача утицај Пекинга у Евроазији, али и Африци и Латинској Америци. Индикативно је да се Трамп таквом пројекту пре годину дана успротивио, а сад га подржава.
Тврда снага
САД је покренуо пројект заустављања губитка глобалног утицаја и то користећи тврду снагу, војну претњу, али заједно с меком, дипломатском и улагачком. Тренутак је добро одабран – САД као да је следио уутства кинеског стратега Сун Цуа који каже да треба бирати тренутак и територију за напад – јер је управо постигнут договор око новог северноамеричког трговинског споразума – не више НАФТА него УСМЦА – којим је Трамп привидно остварио велики преговарачки успех. Иако великих разлика у два споразума нема ипак се њиме шаље порука да су и Мексико и Канада морали прихватити Трампове услове.
А споразум изричито забрањује потписницама да улазе у сличне аранжмане с Кином, коју Трамп жели да присили да прихвати његова правила игре што је за Пекинг, а посебно за председника Сија Ђинпинга, неприхватљиво јер би могло довести у питање неупитност његовог лидерства.
Хладни рат, нове околности
Тако да односи Пекинга и Вашингтона све више подсећају на хладни рат, али у битно друкчијим околностима што би могло довести и до неочекиваних исхода. САД се налази у економски повољном тренутку који ће, према конзервативним проценама, потрајати барем до 2020. године што даје потребну логистичку подршку тако опсежној операцији. Кина је ту у лошијем положају, али не треба занемарити да ауторитарни системи могу неко време да бране отежане економске услове упирући прстом према спољњем непријатељу (то је у четвртак урадио и ирански врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи).
Свет тако улази у раздобље јачања тензија између прве економске и војне силе с другом економском и растућом војном силом (Кина) те другом војном, економски слабом, али силом важном за глобално снабдевање енергентима (Русија). Постоји могућност да све заврши дипломатским и политичким решењем у којем би све стране мало одступиле и постигле компромис.
Нулта сума
Међутим, Трамп није склон стратегијама које воде према ситуацијама које и једној и другој страни доносе задовољавајући резултат. Његова је опција игра нулте суме: оно што оствари победом представља истодобно једнаки губитак за противника. Због таквог приступа – иако треба узети у обзир да ће на укупну стратегију утицаја имати и Матис и други рационалнији амерички званичници – компромис се чини удаљеним, а конфликт, па и врући, изгледним. Посебно ако Путин и Си закључе да им америчка операција угрожава власт.
Извор: Jutarnji list