Чини се да приштински лидери, уместо да трагају за најбољим начином мирног решења косовског проблема, у сарадњи с хрватским експертима и инструкторима траже најефикаснији начин за потпуно етничко чишћење Срба са Косова и Метохије
Хрватска није војна сила, нити држава с војном традицијом да би могла другима да соли памет о војним питањима. Зашто, онда, албански лидери у Приштини дају приоритет и више воле хрватске инструкторе иако су инструктори водећих држава НАТО-а далеко бољи? Зато што нису у питању војна знања (то могу добити било где) него искуства у етничком чишћењу Срба, у чему Хрватска носи примат и најдаље је одмакла у односу на друге на Балкану који имају сличне тежње.
Хрватски узор
Када је у питању етничко чишћење, нова независна хрватска држава може бити узор и едукатор сваком профашистичком насилничком режиму. Препоручују је многобројни Срби које је протерала за релативно кратко време. И не само то, него што је успела да тако тешка и неприхватљива дела изведе без било какве осуде „међународне заједнице“.
Нигде као у Хрватској релевантни међународни фактори нису тако лако озаконили погубне резултате етничког чишћења, прихватајући фактичко стање као сасвим нормалну ситуацију. И нигде као у Хрватској није тако свесно и потпуно игнорисана идеја о повратку протераних Срба. То препоручује Хрвате као специјалисте за трајно и ефикасно решавање сличних проблема и зато су веома присутни на Косову.
Хрвати су успели да од суровог етничког чишћења направе савршен злочин за који, по свему судећи, никада и нико неће одговарати. Због изостанка међународне осуде, сада су поносни на свој минули рад и умислили су да је све то што су чинили – легално и чисто.
На Западу су одушевљени бројним хрватским генералима и политичким личностима „талентованим“ за перфидно малтретирање и застрашивање становништва и ратни злочин ради остварења политичких циљева.
Они су успешном комбинацијом прљавих војних акција и перфидних притисака за подстицање тихог егзодуса постигли циљ – Хрватска је сада једна од етнички најчистијих држава у Европи. Уместо осуде, актерима етничког чишћења са Запада стижу похвале и почасти, па није чудо да Албанци желе баш на њих да се угледају.
Етничко чишћење руског утицаја
Етничко чишћење Срба у Хрватској је при крају, али на неким другим подручјима Балкана није. Запад би се радовао и поново „зажмурио“ када би неко успео да још понеко подручје очисти од Срба, као што је то урађено у Хрватској. Јер све је јасније да они такве акције третирају као елиминацију руског утицаја – ако нема оних који Русе гледају као пријатеље, нема ни руског утицаја.
Зато је хрватски „пројекат“, ма колико одвратан био, добродошао и прихватљив за НАТО стратеге. Најбоље је да у коначном решењу балканског питања не прљају руке сами, него да прљаве послове препусте добро увезаном хрватско-албанском антисрпском војном савезу. САД и западна алијанса ће, као и досад, обезбедити пуну војну подршку и креирање медијске слике будућих догађаја онако како смо то већ имали прилике да видимо.
Стручни елаборат хрватског министарства одбране
Након распада СФР Југославије етничко чишћење Срба из Хрватске спроведено је у три различите фазе. Прва фаза односи се на кризни период, од доласка ХДЗ на власт до почетка рата, током формирања и наоружавања хрватских паравојних формација. Многи Срби су већ тада, под притиском реалне опасности, у немогућности да се другачије заштите, напустили Хрватску.
У другој фази етничко чишћење било је масовно – применом сурове војне силе, где је неселективно протеривање реализовано уз тешке злочине над цивилима. Трећа фаза била је подмукла и перфидна, али и те како делотворна. Било је то етничко чишћење након завршетка рата и успостављања нове независне Хрватске, уз формалне гаранције свих људских права.
Ова трећа, мирнодопска фаза етничког чишћења може се поделити на два различита приступа српској мањини. У оба случаја карактеристичан је државни терор који је подстицао тихи егзодус Срба, с тим што је далеко погубнији био када се својим посредовањем и „гаранцијама“ умешала „међународна заједница“. Биле су то лажне гаранције и класична превара, али када су Срби то схватили, било је касно.
Добар пример преваре под окриљем Запада је Ердутски споразум о мирној реинтеграцији који је Србима гарантовао врхунска права. Данас се види да је то био само врхунски апсурд и цинизам јер су Срби све време потпуно обесправљени и угрожени као нико у Европи.
Сада Албанци уче како да у сличној сарадњи са „међународном заједницом“ примене хрватски рецепт.
Министарство одбране Хрватске је „научним приступом“ дефинисало праву стратегију етничког чишћења која се може применити и на друге државе које имају сличне проблеме са својим националним мањинама. Заокружен елаборат може се третирати као интелектуална својима МО Хрватске, и она се може продати, разменити за друге вредности или једноставно донирати пријатељима. Гарантују резултате уз два услова: да се сви прљави потези ускладе са интересима НАТО-а и да се оствари дозирана подршка алијансе, пре свега медијска.
Улога Анте Готовине
Хрвати свој прљави извозни пројекат етничког чишћења могу продати само профашистичким режимима којима је етничка чистоћа део идеологије, а прљаво оружано насиље средство за остварење циља. Зато су га најпре понудили Украјинцима уз предлог да га прилагоде својим плановима и активностима према руској мањини коју треба етнички почистити, али су након оштрог упозорења Москве одустали. Након шамара из Русије пронађена је нова, за Хрватску безопасна солуција, да се у вези с пројектом етничког чишћења направи дил са албанским руководством у Приштини.
На Косову и иначе злочини пролазе некажњено и без међународне осуде, па зашто не би могао и прљави хрватски пројекат. Уједно, то је прилика да се „научно“ дефинисане методе етничког чишћења још једном провере и потврде у пракси. Тиме би овај производ био скупљи и добио би НАТО „сертификат“ за примену широм света у интересу алијансе.
Активна сарадња приштинског руководства и Хрвата о овом питању започела је активирањем генерала и ратног злочинца Анте Готовине на месту саветника Дамира Крстичевића, министра одбране Хрватске. То је, у ствари, и био прави разлог његовог ангажовања. Сада је управо Готовина задужен за прилагођавање елабората косовским условима, како би се постигао исти ниво ефикасности.
Његови тајни и јавни контакти са приштинским руководством нису остали незапажени. Већ само име овог злочинца асоцира на злочине и етничко чишћење Срба а он, уместо да је у затвору, носи ореол хероја, тако да ужива велико поштовање и поверење Албанца.
Није тешко проценити на чему сада Готовина и шиптарска парадржавна гарнитура раде. За део КиМ који контролишу Албанци и где су успоставили своју незакониту власт примењиваће се (и већ се примењују) прљаве методе етничког чишћења из прве и треће фазе хрватског модела – перфидни притисци кроз убиства, физичке нападе, крађе, паљевине и слична узнемиравања која изазивају несигурност и подстичу исељавање.
Уз парадржавни терор, где се не могу остварити никаква права и где се не проналазе и не кажњавају починиоци криминалних и незаконитих радњи према Србима, ствара се атмосфера очаја и немоћи која мора резултирати тихим егзодусом. За север Косова, који контролишу Срби, предвиђена је друга фаза хрватског модела. То је студиозно планирање некакве косовске оружане акције, по узору на хрватске злочиначке војне операције етничког чишћења.
Напад на север Косова
Чврста хрватско-албанска веза заснована је на чињеници да имају истог газду и истог непријатеља. Наруку им иде чињеница да им се територијалне аспирације не преклапају и да им паравојне јединице нису биле у додиру па нису имали међусобних сукоба, као што су имали Хрвати и Бошњаци. Многи Албанци су плански учествовали у рату у Хрватској како би стекли војна знања и искуства за војну побуну на Косову коју су планирали и припремали.
Неки су добили високе чинове у Хрватској војсци, па и чинове генерала, као Агим Чеку. Своју лојалност доказивали су тешким злочинима над српским цивилима јер их је само мржња према Србима повезивала с Хрватима. Хрвати су касније помогли њихову оружану побуну јер су видели свој интерес у слабљењу Србије и тако су постали „браћа по оружју“, како то често јавно зна да каже хрватска председница Колинда Грабар Китаровић.
Зато Албанци имају велико поверење у хрватске методе јер су многи од њих уживо гледали како то они успешно раде. Перфидне методе етничког чишћења Албанци су давно усвојили, али у другу – војну фазу етничког чишћења севера Косова – не може се кренути без формиране, добро опремљене и обучене војске Косова и на томе се убрзано ради.
Хрватски саветници и инструктори су за Албанце најбољи јер им уливају самопоуздање. Јер они представљају војску која је сличне злочиначке акције успешно изводила према српском корпусу, само на другом терену. Присуство хрватских саветника и инструктора је упозорење Србији да би приликом евентуалне војне интервенције на север Косова тешких злочина могло бити, и да се на време мора размишљати о заштити српског народа.
Албанско прихватање хрватског модела обрачуна са Србима је прилично наивно јер су се међународне околности, амбијент у коме планирају нове злочиначке акције и одбрамбене способности Србије потпуно променили. Хрватска у новом сукобу Срба и Албанаца види свој стари интерес – да се Србија ослаби.
Српска привреда нагло јача док је хрватска у великим проблемима. Економски опоравак омогућава јачање свих других способности Србије, па и одбрамбену ефикасност. Наравно, иако „браћа по оружју“ озбиљно припремају оружану акцију, до ње неће доћи ако изостане сигнал и подршка НАТО-а.
Незавршен посао
Ако је Хрватска направила широку анализу вишедеценијских прљавих и злочиначких метода којима су етнички почишћени Срби из Хрватске и то претворила у извозни елаборат који ће се користити на КиМ, сличну анализу треба да направи и Србија, како би могла да им парира. Због ове „братске везе“ ни за тренутак се не сме заборавити чињеница да хрватски концепт етничког чишћења у другој фази предвиђа тајну припрему изненадне војне операције, која се маскира причама о постизању договора под окриљем „међународне заједнице“. То што је на КиМ рат већ вођен и окончан ништа не значи јер и западне силе и ратоборне албанске вође сматрају да посао који су започели није завршен.
Прљаве намере отимања српске територије и формирања државе Косово нису остварене захваљујући херојском отпору војника и старешина Треће армије и Приштинског корпуса и ванредно способним генералима који су управљали одбрамбеним операцијама.
Бомбардовање се одужило, злочин према једном народу у срцу Европе више се није могао сакрити а коначни војни циљ се није могао остварити. Зато је Кумановским споразумом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244 успостављен мир и фактичко стање на територији које се сада чини као неодрживо.
То је прави разлог за формирање војске Косова и сва другачија објашњења и оправдања су обична подвала и превара. Схватили су то Срби који су досад били полицајци у Косовским безбедносним снагама и зато напуштају ту будућу паравојну формацију. То је добро, како се не би злоупотребљавала прича о њеној мултиетничности.
Након започињања процеса трансформације косовско руководство има проблема са попуном КБС, не само са Србима него и са Албанцима. Кандидати Албанци одустају јер се плаше да ће први ући у ризичну авантуру сукоба са Србима и да би у тој оружаној операцији могли да страдају.
Опремање косовске паравојске тешким наоружањем, ПВО системима, па чак, како се најављује, и хеликоптерима, има за циљ да се направи друга чељуст хрватско-албанских гвоздених клешта којима треба притискати Србију.
Знамо да се ручке тих клешта налазе у НАТО команди. Без обзира што све то знамо не треба одустајати од преговора и договора. Треба прихватити сваку добру намеру и сваки коректан потез док постоји и најмања шанса за мирно решење проблема на Косову. При томе треба имати у виду да је у многим преварама које су допринеле етничком чишћењу Срба учествовала „међународна заједница“ својим лажним гаранцијама.
Због тако лоших искустава давно је изгубљено поверење у оно што погрешно зовемо „међународна заједница“ јер она у балканској терминологији подразумева само Запад. Сваки евентуални нови споразум уз међународно посредовање има смисла само ако гаранције за његово спровођење дају и неке друге сталне чланице Савета безбедности УН, као што су Русија и Кина.
Извор: Pecat
