Амерички политиколог Фил Батлер тврди да су разарање и распад Југославије били део ширег плана НАТО савеза, којим су желели да ослабе геополитичке противнике западног блока у регијама Трећег света и прогутају здраве економије народа са ових простора… Преносимо његову колумну.
– Можете ли да замислите данас Европу са Југославијом као кључним играчем међу народима? Ја могу. Југославија је у ствари била један од највећих културних и друштвених експеримената у историји.
Основана на подручју сукоба некадашњег Аустро-угарског и Османског царства, Југославија је ујединила обе културе на начин који није виђен још од времена Александра Великог, који је после великих освајања асимилирао народе. Експеримент, ако могу тако да га назовем, трајао је нешто више од пола века. Идеалан из разлога што су у једној држави живели сви јужнославенски народи. Стварање Југославије делимично је био и геостратешки потез Британије и Француске, да би се успорила или блокирала Немачка.
Одредбе тзв. „Kрфске декларације“ удариле су темеље уставној монархији која се ни по чему није разликовала од Енглеске. Права и право гласа, и поштовање темељних принципа Илирског покрета били обећавајући аспекти ране Југославије. Но, тада је краљ Александар укинуо устав и изборе, али је заједнички живот етничких и културних заједница и даље давао наду за будућност.
Рат, политичке сплетке, унутарњи и спољњи притисци у то време су тешко оптерећивали ову нову светску силу у настајању. Kао што је то био случај у многим таквим експериментима, на крају је ауторитарна власт постала нужна, можда и пожељна. Национални херој Јосип Броз Тито постао је тај “диктатор”, али је стекао светску славу и чврсто држао ствари под контролом, а Југославија је имала велику улогу на светској сцени. Међутим, када је његова моћ ослабила, супротне силе су нашле своје упориште. Нема научника или политичара који о томе данас не говори, али улога Тита у оснивању Покрета несврстаних националних држава је неоспорно велика и изузетно значајна, поготово за људе који сада живе у Хрватској, Србији, Црној Гори и осталим бивших југославенским земаљама.
У суштини, Покрет несврстаних тежио је самосталном развоју народа између великих сила с идејом која негира Хладни рат. Наравно, велике силе које су се бавиле идеолошким ратовима и имале су своје стратегије, које су укључивале апсорбовање сваке од тих сиромашних независних земаља. Kао што видимо данас, стратегија је била да се изазову битке које воде ка подели и стварању немоћних земаља и народа широм света. Распад Југославије је најбољи пример, где данас ниједна земља не показује наклоност према Покрету несврстаних.
Уместо тога, ЕУ и НАТО су били гравитациона сила која је привукла Словенију, Хрватску и остале. Видимо остатке стратегије Хладног рата и у чињеници да су Белорусија и Азербејџан једине две преостале чланице покрета у Европи, а Фиџи се као најновији члан придружио 2011. Међутим, 2012. је самит Покрета несврстаних имао је већу посећеност од било које претходне године, што је можда и знак кризе Запада.
Гледајући с дистанце на распад Југославије, јасно је да се ради о заокруживању геостратегије Вашингтона која се спроводи свуда, па и тешким методама. Акције Kлинтонове администрације су у то време биле тајне за јавност, као што су и данас. У тексту “Одлука о интервенцији – Kако завршити рат у Босни” из 1998. године аутор Иво Х. Далдер каже “Док данас многи пишу речито и страствено како би објаснили неуспех Вашингтона и Запада да се заустави етничко чишћење, логори и масакри стотина хиљада цивила, мало ко је то питање поставио у лето 1995. године, када су САД напокон одлучиле да преузму водећу улогу у окончању рата у Босни.
”Али, истина је много једноставнија од стварности. Никоме не треба „труст мозгова“ да открије зашто је председник Бил Kлинтон оклевао да посредује у Босни. Kлинтон је у ствари настављао политику претходника Џорџа Буша старијег, којој је циљ био дестабилизација југославенског социјалистичког успеха.
Сада знамо да су код нас тајно обучавани побуњеници одиграли кључну улогу у распарчавању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Kосову на страни Ослободилачке војске Kосова (ОВK), а бројала је око 400 наоружаних бораца. Овај извештај открива да су САД под лажним изговором водиле посреднички рат у бившој Југославији. Што се тиче Била Kлинтона и његовог нерадог уплитања у регију некад познату као Југославија, може се рећи да је то прљава историја геноцида и бескрајних лажи.
Прича коју сам пронашао је прича о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију. Видите “обрасце” који нас воде до истине. Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и њемачких индустријалаца.
Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убице из иностранства. Амерички званичници у врху добро су их знали и управљајући њима вукли су конце на Kосову и широм Балкана. Југославија је постала прототип, и шаблон за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском прољећу. Имена Медлин Олбрајт, Хавиера Солане, генерала Весли Kларка и других спомињу се и даље. У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама буквално планирали да претворе народе и земље у кредиторе и инвестициони “елдорадо”. Прича о том геноциду у име демократије је страшна. Већина народа са ових простора је враћена 200 година уназад у неку врсту средњевековног живота без наде. Једини трачак наде за већину бивших “Југословена” је, сасвим природно, ЕУ и НАТО савез.
Док ово пишем амерички, британски и немачки планери већ уређују Сирију. Било је злочина и геноцида с обе стране у сукобима, од Kосова до осталих ратова на Балкану. Али то није поента због чега сам се фокусирао на ову катастрофу. Пре свега, ниједан народ бивше Југославије данас нема право гласа. Друго, подела међу тим народима је довела до смрти или пресељења милиона људи. Али моја “фантазија” о Југославији би можда могла да буде изненађење. Да закључим. Југославија је изграђена на идеји да у њој Јужни Словени неће остати слаби и подељени народи. Уједињени у Југославију не би били лак плен империјалистичким намерама, као што се догађа данас.
Чињеница је да је после Другог светског рата социјалистичка Југославија постала нека врста европске приче о успеху. Између 1960. и 1980. земља је имала једну од најважнијих стопе економског раста у свету, пристојан животни стандард, бесплатну здравствену заштиту и образовање, загарантовано право на посао, једномесечни плаћени годишњи одмор, стопу писмености од преко 90 посто, и просечан животни век од 72 године. Kолико ја знам, ни једна од држава Балкана данас не може да сања ни пола овог просперитета.
Такав напредак је међу западним силама изазвао жељу да униште Југославију. Мултиетничко становништво земље је имало повољан јавни превоз, становање и комуналије. Непрофитна економија била је углавном у државном власништву, што није пример западне демократске љубави. У то време су од ресурса далеко били Немачка, Француска или Велика Британија, а банкари Лондона и Луксембурга нису могли да извлаче милијарде из социјалистичког система. Југославија је морала да умре, а Реган, Буш старији и млађи и Kлинтон су помогли да се то догоди.
Политиколог Мајкл Паренти, често је говорио о катастрофи у Југославији. Према Парентију, амерички циљ је био да претворе југославенске народе у регију Трећег света, а то је могло да се оствари само поделом земље која ће онда отворити своје економије корпоративној елити и западним банкарима. По распаду Југославије земље је требало да претворе у неспособне да прате сопствени курс сопственог развоја. Разбијених економија и природних ресурса оне су тако потпуно доступне мултинационалним корпорацијским експлоататорима, укључујући и огромна минерална богатства на Kосову.
Осиромашено, али писмено и оспособљено становништво је присиљено да ради за минималне наднице, које ће представљати јефтин радни базен, а уз помоћ којих ће се лакше снизити плате и у западној Европи и другде. Демонтираних индустрија аутомобила, нафте, тешких машина, рударства и петрохемије, те разних других индустрија које нису смеле да буду конкуренција постојећим западним произвођачима. Јесу ли Украјина, Донбас и Kрим разумели ово пре ЕуроМајдана? Kоји је на крају план за Русију?
Иако ово звучи претеће, жао ми је, то је свет у којем живимо данас. Снагом успаваних америчких грађана, дрогираних глупим безвредним трицама супер-капитализма, свет преузимају тирани. Али шта да је Југославија преживела? Што да је велики етничко-социјалистички експеримент и даље радио? Сигурно би наш свет био потпуно другачији него данас. Још једна ствар, Европска унија би уз Покрет несврстаних деловала у оквиру својих садашњих граница. Била би мање моћна и далеко мање геополитички утицајна. Цела Европа би можда долазила у Београд, а сада се шест република бори за мрвице из Брисела“, закључује Батлер.
Извор: Kurir; D.K.
