Налик сценарију за филм у којем се драма преплиће са елементима романтике и акције, живот младог певача Дарка Лазић испуњен је најекстремнијим емоцијама: од радости до туге са неочекиваним обртима.
Зато би се ономе ко га не познаје учинило да је главни актер ове приче заправо знатно старији од година које броји овај уметник. Наиме, судбина му је подарила велики таленат, због којег је са свега 17 година као певач осетио сладак укус велике популарности и успеха. Све је даље ишло као по неком унапред утврђеном плану. Дарко се осамосталио, оженио и постао отац. И живео је све брже и интензивније. Међутим, све што са собом носи слава најпре га је коштало брака, који се пре тачно годину дана угасио, а потом и тешке саобраћајне несреће коју је доживео прошлог октобра, десет дана након свог 27. рођендана. Иако је био месец дана прикован за постељу, буђење из коме и сазнање да је после тешких телесних повреда добио нову шансу за живот, били су довољан разлог да му се на лице врати осмех. Али то није све. Тек пошто је дошао себи и први пут свесно угледао своју девојку Марину Гагић, Дарко се суочио са чињеницом да ће по други пут постати тата.
Развојни пут малог фризера
Дарко је рођен 13. октобра 1991. године и одрастао је у малом месту Брестач, које припада општини Пећинци.
– Растао сам у скромној породици, где су ми млађи брат Драган, мајка Бранка и отац Милан, као и баба Милка и деда Живко били центар света. И дан-данас много ми значе. Иако се ја слабо сећам периода најранијег детињства, родитељи су ми касније говорили да нисам баш био несташан. Оно што је очигледно, како данас тако и када се погледају моје фотографије на којима сам мали дечак, веома личим на своју мајку, на шта сам веома поносан. Поједини медији су касније, када сам постао познат, спекулисали да је моја мајка Ромкиња, али то није истина. Мој ујак је ожењен женом ромског порекла и то никада нисам крио, нити сматрам да је то нешто лоше о чему не бих смео да причам – започиње Дарко своју причу, па евоцира успомене на период живота који је провео у иностранству.
– До седме године живео сам у Брестачу, а после смо отишли у Холандију. Тата је тамо већ радио. Он се иначе бавио музиком и свирао је хармонику, али у иностранству је радио тотално неки други посао. Био сам клинац и за мене селидба није представљала проблем. Брзо сам се уклопио у нову средину, поготово када сам научио језик, за шта ми је требало мало времена. Школовао сам се тамо, а холандски и сада причам перфектно. Време сам проводио с родитељима, а највише с братом. Старији сам од њега, али смо одувек блиски баш као да смо близанци. Нисам волео школу, али морао сам да је завршим, као и свако дете. Тада нисам размишљао да ли ми је боље у Србији или Холандији, било ми је лепо. Мада, повремено бих осетио носталгију за својом земљом. Kако је време пролазило, све више су ми недостајали баба и деда и Србија. Све је било другачије када су мама и тата саопштили да се враћамо другој кући. Одлука је донета због баке и деке, који више нису били у стању да сами воде рачуна о имању – описује Лазић, који није могао да сакрије радост због повратка кући.
– Чим смо стигли у Брестач, прво сам загрлио бабу и деду, а онда полако почео да се навикавам на нови живот. Био ми је циљ да стекнем нове другаре и сагледам чиме ћу се бавити јер је дошло време за средњу школу. Увек сам маштао да будем фризер јер сам сматрао да је то исплатив занат, па сам и одлучио да упишем тај курс. Уз то сам завршио и курс за трговца, јер никад се не зна када ће ми затребати (смех). И брзо сам се запослио у Руми, у једном фризерском салону код Емине, где сам стекао сјајно искуство. Радио сам као мушко-женски фризер и имао своју плату. Доста тога сам научио, а и шишао сам одлично. Међутим, нешто је ту још фалило. Музика – искрен је Дарко, у којем је све више тињао таленат за музиком који је наследио од оца Милана.
Пубертет пред микрофоном
– Са 13 година почео сам да са оцем хармоникашем наступам по славама, свадбама и кафанама, а онда сам оформио свој бенд. Kако бих помогао родитељима, већину зарађеног новца давао сам њима. Нисам то радио зато што сам морао, него да би им олакшао живот, из истог разлога увек сам им помагао и на њиви, чиме се врло поносим. Те паре које сам тада зарадио биле су ми најслађе. Онда сам чуо и за аудицију „Звезде Гранда“ и одлучио да се пријавим. Али нисам прошао – описује Дарко, који је своје тинејџерске дане провео углавном радећи. Тек три године од прве неуспеле аудиције, живот му се мења из корена.
– У међувремену сам ишао на још неколико аудиција, али ни на једној нисам прошао, па сам одлучио да одустанем. Ипак, једном приликом рођак ме је наговорио да одем у Шабац на нову аудицију за „Звезде Гранда“ 2007. године. Требало му је доста времена да ме убеди и на крају сам пристао. Нисам био сигуран у себе, певао сам напамет и ишао са идејом шта буде – биће. Међутим, неким чудом сам прошао. Kроз такмичење сам такође био несигуран у себе, имао сам само 17 година. Увек сам мислио да испадам у следећем кругу па сам проживљавао велики стрес. Није ми било лако. За мене је све то било страно, естрада је једна велика машинерија. Пролазио сам како сам пролазио, а на крају доживео победу, што је за мене представљало велики шок – говори Лазић, кога је нација тада упамтила као скромног, симпатичног 17-годишњака, који је дошао са села да опроба срећу у великом граду. Након тријумфа који је доживео, његов живот променио се за 180 степени.
Жртва обожаватељке
Попут светских јавних личности, иако је на самом почетку каријере, овај момак већ је осетио да популарност има и лепу, али и ружну страну. Од самог почетка такмичења, Дарко је постао жртва девојке која га је својим сталним позивима прогонила.
– Мислио сам да то постоји само у филмовима, али сам на својој кожи осетио шта значи када те неко прогони. Са мојим првим појављивањем на телевизији, почео је пакао који је трајао прилично дуго. Добијао сам поруке од бројних девојака, али једна дама је била најупорнија. Прво сам све посматрао као шалу јер ми је та девојка слала поруке какве би могла да шаље само свом дечку, али убрзо сам схватио да нешто није у реду. Kако се такмичење приближавало крају, звала ме је и по 400 пута дневно, а када сам престао да јој одговарам и на позиве и на поруке, почела је да узнемирава и моју породицу – прича Дарко, који је не много касније сазнао да је реч о девојци која је на исти начин узнемиравала његовог колегу Душана Свилара, све док га он није сменио на месту победника „Звезда Гранда“.
– Kада сам први пут добио СМС поруку у којој ми је навела датум када ћу наводно умрети, схватио сам да је враг однео шалу. Упоредо с тим, у време док сам био на наступу, звала је моју породицу да каже како сам преминуо, што је било страшно за моје родитеље који су, све док ме не би добили на мобилни телефон, истински страховали да ли сам жив. С временом је њено узнемиравање за мене почело да представља огроман стрес, а искрено, помало сам се и уплашио њених претњи, нарочито због тога што сам био мета особе која је умислила да сам јој суђен – истиче Лазић, који је у више наврата мењао свој број телефона, али је његова прогонитељка сваки пут успела да га пронађе преко његових пријатеља које је сваке недеље сретала док су у публици навијали за Дарка.
– Сваке недеље је долазила да навија за мене и тако упознала моје другове који су јој изнова давали мој број телефона, пошто им је говорила како хоће да ми помогне да дођем до победе. После одређеног времена, у фиксни телефон уградио сам апарат за идентификацију позива. Тако сам сазнао како се зове, као и да је из Ниша. Али мислио сам да ће све то престати и да ће се појавити неко ко ће јој бити занимљивији, због чега сам одлагао тренутак да случај пријавим полицији. Ипак, када су се једног јутра у мојој улици у Брестачу појавила кола Хитне помоћи и дежурни доктор рекао да је на мојој адреси пријављен смртни случај и како је тело у мојој кући, схватио сам да је претерала. Увидео сам како то не могу да решим сам, па сам је пријавио надлежним органима. Међутим, ни они нису могли да ми помогну јер је она психијатријски случај и пред судом не може да одговара за своје поступке. Агонија је трајала годину и по дана – сећа се Дарко, којем је победа у овом популарном такмичењу донела и нови кров над главом.
Извор: Kurir/Glossy/M. Dejanović
