Дечак који је био у коми пуних 12 година након буђења шокирао је мајку својим речима!
Шта бисте учинили да сте закључани у свом телу, с нетакнутим мозгом који ради, без икакве способности комуникације?
Године 1988. Мартин Писториус из Јужне Африке био је типичан дечак који се обожавао играти с разним уређајима, понајвише с транзисторима, телевизорима…
Његово идилично детињство одједном је прекинула мистериозна болест – у добу од 12 година једног је дана дошао кући из школе с болним грлом, но његова мајка није обраћала превише пажње на то, мислећи како ће проћи с мало меда и чаја. Његово се стање убрзо погоршало до тренутка у којем више уопште није могао ходати нити стајати, па ни говорити.
Лекари су претпоставили како је оболео од криптококалног менингитиса, а пре него су успели ишта урадити дечак је пао у кому. У раном раздобљу коме, Мартин није био свестан ничег, био је у дубокој коми. Његова је породица организовала посебну бригу око њега – од купања, храњења уз помоћ цевчица, окретања. Када је имао 16 година Мартин се изненада пробудио – односно постао је свестан свега што се догађа у његовој околини. Ипак, и даље се није могао померити, комуницирати са породицом или им на било који начин дати до знања да је “ту”. До тога тренутка прошло је још пуних осам година заточеништва у свом телу.
Злостављали га у дому за немоћне!
Како нису имали могућност поподневне бриге за њега, Мартина су родитељи током радног времена остављали у посебном Институту за њега.
У посебном докуметарцу породица Писториус и сам Мартин открили су његову необичну причу.
– Мрзео сан да будем у Центру за негу, били су ужасни према мени. Моји отац је након што сам се пробудио и открио им то све пријавио, али они то наравно поричу. Нема што ми нису радили, вукли су ме за косу, ударали ме металном кашиком по зубима како би јео. Често су ми давали кипући чај, шамарали су ме, понашали су се као да нису људи – рекао је Мартин.
Осим тога, пожалио се чак и на сексуално злостављање у којем би га једна запосленица дома знала опкорачити те на његовом тијелу симулирати с**с, дирала га је по гениталијама…
Они би ми поставили пред ТВ који би цело поподне горио. Сваки дан је програм био исти, диносаур Барнеy. Боже, колико сам мрзио ту емисију – присећа се.
“Надам се да ћеш умрети”
Од свега што је доживио у свом телу заточеном у коми, као најболнији тренутак наводи оно што је изговорила његова мајка.
Наиме, она је у једном тренутку стајала крај њега, бришући га с крпом и проматрајући његово беживотно тело наглас изговорила “Надам се да ћеш умрети”.
Мартин је то чуо и урезало му се у памћење. Иако га је то тада ужасно растужило, данас је потпуно разуме.
– Најгоре ми је било што је нисам могао загрлити, рећи јој како лепо брине о мени, како сам јој захвалан – у сузама објашњава Мартин.
Након бројних година, пуних 12 година наводне коме, неки запослени су почели примећивати промене у његовом понашању, односно покушаје комуникације.
Убрзо су обавестили родитеље те је Мартин када је имао 25 година добио рачунар с комуникацијским софтwером, уз помоћ којег и данас комуницира с људима.
Успео је унапредити и своје кретње разним терапијама, а преко интернета је 2008. упознао своју будућу жену због које се преселио у Велику Британију.
За њега свака година од коме доноси барем неки напредак, па је тако 2011. успео повратити део контроле над рукама и гласом, а написао је аутобиографију “Гхост боy” (Дечак дух) по којој се планира снимање филма.
Извор: Еспресо.рс /Sarajevograd.info