Новица Спасић (40) из Бојника, који је као припадник специјалне извиђачко-диверзантске јединице изгубио лево око у жестоким борбама с албанским и НАТО снагама у априлу 1999. године, после 20 година се вратио на Kошаре!
Новица је пре две недеље посетио Гњилане, где је, како наводи за „Ало!“, осетио ону исту усхићеност која му је пре две деценије дала снагу да се бори са непријатељем.
Међутим, његов боравак на Kосову је прекинут изненада јер су га спазили Албанци, који су, према његовим речима, покушали да изазову инцидент.
– Око сам оставио на Kосову, али и много сабораца. Вукло ме је срце да опет одем тамо и осетим ону исту емоцију с којом сам се борио за своју домовину, свесно ризикујући живот. Kада сам крочио на Kосово, срце је почело да ми туче као да ће искочити из груди, а сузе су ми облиле лице. У Гњилану су ме дочекали Срби, који су ми рекли: „Да није било вас, ко зна шта би било са нама.“ Те речи су ми још једном потврдиле да је наша борба вредела и да не треба да жалимо ни због чега што смо изгубили – кроз сузе говори српски херој и са жаљењем констатује да је Kосово морао да напусти раније него што је планирао.
Наиме, када је са сестром Наталијом и зетом Драганом, који су са њим боравили на Kосову, ушао у једну самопослугу у Гњилану, Новица је приметио да га двојица мушкараца намрштено посматрају, а потом панично зову некога мобилним телефоном.
– Чим смо ушли у продавницу, приметили смо двојицу мушкараца како намрштено гледају у мене. Узели су телефон и некога су позвали, а моја сестра, зет и ја смо одмах напустили продавницу. Међутим, они су потрчали за нама, а ми смо успели да уђемо у ауто, након чега смо одмах напустили Kосово. Сигуран сам да су ме ти момци препознали, а не смем ни да помислим шта би било да нисмо побегли. Уверен сам да су хтели да ме линчују. Већ су ми палили аутомобил пре неколико година, када сам први пут говорио о голготи коју смо прошли бранећи своју земљу – каже Спасић.
Новица, који је иначе незапослени отац седморо деце уз Бојника, надомак Лесковца, живи од социјалне помоћи и скромне инвалиднине, која углавном одлази на лекове. Упркос недаћама, он и супруга Јелена се труде да деци обезбеде све што им је потребно за безбрижно де
тињство, а како наглашава, највише би волео да живе од сопственог рада.
– Рат нам је заувек променио животе, а његове последице сваки дан проживљавамо. Многи борци са Kошара су отишли у иностранство за бољим животом, али ја нисам. Највише на свету волим своју земљу и никада не бих могао да живим ван Србије. Иако никакве привилегије немам зато што сам се борио за домовину, опет бих је бранио са истим жаром. Протезу за око сам променио тек после 16 година, а потребно је да се мења на две до три године. Нисам имао 100.000 динара, колико је потребно, али добри људи су ми помогли. Моја месечна инвалиднина износи 24.300 динара и да нема људи који нам помажу, не бисмо могли да преживимо. Они су нам помогли и да завршимо радове на кући, а мени је највећа жеља да издржавам породицу од свог рада – закључује борац.
Извор: Alo.rs
