– НЕ, не можете добити начелника Генералштаба Војске Југославије, генерал Драгољуб Ојданић је на ноћном одмору – овако је гласила реченица Миливоја Спасојевића, пуковника из Управе ГШ за међународну војну сарадњу и односе са међународним организацијама, коју је изговорио у рану зору 10. јуна на хитан позив из штаба НАТО у Бриселу.
– С ким разговарам? – чуло се са друге стране жице.
– На вези је потпуковник Спасојевић.
– Молим вас, спојите ме са начелником Генералштаба.
– Зовите поново за 15 минута.
Дежурни у Управи за сарадњу, наравно, препознао је глас генерала Веслија Кларка. Овај позив није био неочекиван јер су тог дана и ноћи крај Куманова представници двеју војски потписали споразум.
Потпуковник је одмах ступио у везу са Генералштабом, где му је потврђено: начелник Генералштаба ВЈ је на ноћном одмору.
Када се телефон огласио поново, Спасојевић је затеченом Кларку пренео „да зове у радно време“.
– Ти дани пред крај рата били су пуни динамике и практично нисмо спавали – сећа се Миливоје Спасојевић док шетамо испред прелепе виле у Улици Пролетерских бригаде 73, где је током рата било седиште његове службе.
Уз ограду да износи своја запажања, пуковник се сећа да је Генералштаб ВЈ очекивао да званичнио буде обавештен од непријатеља да је агресија обустављена, али и да је донета одлука да се НАТО не ставља до знања како смо одушевљени што су се они наводно смиловали.
Спасојевић се сећа и да је телефон из Брисела поново зазвонио тачно у шест ујутру, и да је поновио Веслију Кларку:
– Господине генерале, начелник ГШ је још на одмору, зовите касније.
Званични мир „стигао је“ око девет ујутру.
Наш саговорник прича како се испоставило да је одлука да се Кларк и генерали НАТО „охладе“ била добро одмерена. ТВ снимци који су тог дана емитовани из штаба Алијансе сведочили су да су десетине ТВ екипа чекале да забележе разговор главнокомандујућег „највећег војног савеза у историји света“ и команданта „мале војске са Балкана која се усудила да пружи отпор“.
Присуство гласноговрника НАТО Џејмија Шеја догађају потврђивало је претпоставку да је Алијанса режирала позориште у коме су улоге подељене на добре и лоше момке. Предвиђено је било да „добри момци“ преко ТВ одрже лекцију овим другим и да то буде крај рата у маниру холивудских филмова.
– Мој утисак је да су разговори о миру почели практично с почетком агресије – сећа се Спасојевић. – Низ представника страних земаља преко Управе тражило је контакт са војним и државним врхом, тако да је Служба радила 24 сата сваког дана.
Миливоје Спасојевић један је од двојице официра носилаца Медаље части, која спада међу највећа војна признања. Зарадио је медаљу службујући као официр за везу у ратовима, од Сарајева 1992. до краја НАТО агресије. Био је домаћин већини најважнијих генерала са запада и истока, који су званично посећивали нашу земљу. Медаљу части носи још и генерал Срето Малиновић.
Извор: Курир.рс/Новости/Драган Вујичић
