Одрастао је уз тајну о којој у његовој породици нико није причао. Његов отац добио је још једну ћерку и никад није говорио о томе, а Стипо је то сазнао од друге деце.
Отац је, каже Стипо Јелеч, био ауторитет, неко ко се безусловно поштује и не испитује. Сусрет о којем је сањао цело детињство, догодио се једног спарног поподнева крајем јуна 1984., када је у селу видео, пришао јој и упитао је за име. Од тада су се видели можда још једном или два пута. Он је отишао у Словенију, док је Драгицу живот одвео у Београд.
„Све те године сам покушао некако да сазнам шта је с њима, да ли су живи, где живе, како живе. Распитивао сам се, али никада нисам могао да добијем никакав одговор“, рекао је Стипо. Све док је није приметио у репортажи о мајци и ћерки које живе у грозним условима, без купатила и воде на крају града, у зарђалом вагону тролејбуса. Жеља да види своју сестру коначно се испунила.
„Једва чекам тај тренутак да је могу загрлити, да јој кажем где си сестро, после толико година“, рекао је Стипо возећи се према својој давно изгубљеној сестри. Оно што је толике године чекао догодило се пред камерама. Пуно тога имају да надокнаде брат и сестра. Деле истог оца, али од живота су добили сасвим различите карте. Стипо је већ с 21 годином себи саградио кућу, а она последње три деценије својим домом назива стари тролејбус изнутра зазидан циглама.
„Не могу доћи себи. Како једноставно преживети у овим условима? Како људи успевају да преживе? То је мени несхватљиво“, рекао је Стипо након што је уживо видео у каквим увсловима живе Драгица и њена мајка.
Срећу због проналаска сестре заменила је брига и тескоба, осећај немоћи. Уживо је, каже, и горе и теже од онога што је видео на телевизији.
Извор: Ало
