„Убиј ме, молим те! Убиј ме на лицу места. Нећу да будем исечен на комаде!“, молио је српски младић косовског Албанца. Младић и млађа жена, Српкиња. Албанац сведочи да су били преплашени. Њихови органи тог дана су извађени. Сведок Албанац каже: „Све што је вредело“. Органи су продати. Трансплантирани ко зна коме.
Координате – 41.32.49Н и 20.00.19Е. Албанија. На 14.59 километара јужно од Бурела. На тој локацији вађени су органи. Несрећни људи касапљени. Потом убијани. Највише је било Срба. Ловљени су, отимани из дворишта, са улица по метохијским селима и варошицама. Из сабирних центара на Косову, најчешће околина Призрена, одвожени су на разне локације у Албанију. Одатле последња је била јужно од Бурела…
Ловљени су по Метохији, млади од око 20 до највише 45 година. Требало је да наоко буду здрави, витални.
– Знао сам остале момке у пратњи јер смо били сви заједно у УЧК. Нисам знао Србе. Имали су између 20 и 30 година. На основу њиховог изгледа рекао бих да су мештани. Речено нам је да не говоримо са њима, али су нас они за време пута стално питали где их водимо. „Водимо вас да сечете дрва и радите на имањима“ – испричао је УН истражитељима један од сведока, бивши борац УЧК који је возио отете у Албанију у неколико наврата. Његово сведочење постаће део извештаја који и данас згражава планету.
Без модрица
На граничним прелазима ка Албанији борци УЧК у камиону или хладњачи која је служила за транспорт и која је увек обезбеђивана са једним или двоје кола. Никада нису имали проблем. Пролазили би мимо гужве на прелазу. Нико није постављао питање. Албанска служба у време Сали Берише била је дубоко инволвирана у међународну трговину органима. Шефови службе су доступни међународним органима уколико искрено желе да закључе случај трговине органима и убистава. Отети Срби са КиМ су одвожени у групама од четири, пет, највише 20. Само у једном правцу.
– Било нам је смешно што нам је наређено да не смемо да их бијемо. Јер раније кад неког ухватимо, ломили смо им руке, ноге кад год смо хтели. Сада је наредба била да не смеју имати ниједну модрицу и да морамо фино да се опходимо према њима. Дамо им воду и да једу ако траже. Такво је било наређење, никад такво нисмо раније имали. После сам схватио и зашто – каже један од сведока.
По доласку у такозване прихватне центре у Албанији, човек кога су сви поштовали и звали доктор прегледао је отете. Тражио би им да покажу торзо. Вађена им је крв и давали су урин. Био је то почетак процеса који је водио у сигурну и језиву смрт.
– Након рата било је освета, али убрзо су почели да пребацују живе људе до Бицаја и других места у Албанији. Такође, били су пуни камиони медицинске опреме из Приштине, Ђаковице и Призрена који су вожени за Албанију. Последњи, четврти пут кад сам возио био је то мај, јун 2000. године. Спавао сам другде и наредног дана се вратио у кућу северно од Бурела и тад ми је речено да возим два мушкарца Србина и три жене… Једном сам ту видео доктора, мислим да је био Арапин, који је пазио на људе унутра. Тад сам чуо да тамо имају ултразвук. Мушкарци Срби су били доведени са друге локације из близине Пешкопеје, жене су изгледа доведене из источне Европе. Одвезли смо их у кућу јужно од града („жута кућа“, прим. нов.). Непосредно након тога чуо сам од пријатеља који је исто возио као и ја да су те две девојке из Мердите одведене у кућу и употребљене за „резервне делове“. Био сам јако несрећан јер се радило о албанским девојкама. И биле су веома младе. Првог пута нисам знао шта се дешава. Другог да се можда ради о проституцији. Али трећег пута сам тачно разумео о чему се ради и био сам ужаснут. Само сам желео да побегнем. По повратку на Косово рекао сам команданту да имам упалу плућа. Извукао сам се – једно је од сведочења. Над трговином органима стајала је једна наредба:
– Све Србе које ухватите прво пријавите мени – била је заповест команданта регије Дукађини (Метохија) Рамуша Харадинаја.
Господар смрти
Без његовог знања ништа није могло са Косова у Албанију и обрнуто, посведочило је неколико сведока учесника у злочину, Албанаца.
Тада, након бомбардовања 1999, киднаповано је, према проценама, најмање 300 цивила од којих су узети органи. Највише киднапованих је од јуна до октобра 1999, али су отмице настављене и током 2000. Један од сведока 2003. године тврди да је настављено са трговином. Поједини градови у Метохији, попут Ораховца, били су потпуно без заштите.
– На повратку ка Косову онај трећи човек нас је упозорио да ћутимо и да ћемо бити добро награђени. Објаснио нам је да су рат и вакуум после идеална ситуација за бизнис. Рекао нам је: „Имамо много поруџбина и морамо да убедимо клијенте да не обмањујемо, а да је Махмут одличан помагач“. Ништа ми се све то није свиђало, али је било добро плаћено. Лично сам упознат да је око 60 Срба доведено у Албанију. Колега возач био је врло незадовољан парама које је добијао. Он је говорио да су Махмут и трећи човек, високи официри УЧК, зарадили богатство, а нама су дали мрвице. Махмут им је говорио да имају високе трошкове, морају да унајме авион. А органи не могу довека да се држе у фрижидеру – део је исказа једног од најмање осам сведока о међународном злочину почињеном у „жутој кући“.
Три хиљаде доказа
Други сведок каже да је посао био толико уносан да су чак и неке Албанке католкиње са севера Албаније биле киднаповане и коришћене.
– Уместо да их као нормални људи пошаљу у Италију као проститутке, служиле су за резервне делове – каже један од сведока. По човеку зарађивано је око 45.000 долара.
Међународне снаге на КиМ, прецизније истражитељи УН, убрзо по доласку на територију имали су сазнања о отмицама. У првом тренутку се није знало да су отетима вађени органи и потом продавани. Закључно са 2003, цела операција косовских Албанаца – међународна трговина органима и потом убиства, била је истражена. Истражитељи УН тајно су одлазили на локације у Албанији о којима су им посведочили бивши борци УЧК. Конкретни материјални докази прослеђени су Међународном трибуналу у Хагу, где је око 3.000 комада доказног материјала уништено. Објашњење је било да су нехигијенски и да више не могу да се чувају. Истрагу је потом наставио у име ЕУ Дик Марти.
Ћутање
Годинама су међународне снаге на Косову ћутале и држале у тајности овај злочин. Сада је дошао на ред у новоформираном Хашком суду за ратне злочине почињене на КиМ, односно које је починила УЧК. У извештају УН сва сведочења, делови територије КиМ на којима су била киднаповања, али и места у која су несрећни људи слати у Албанију и где су им вађени органи, јасно воде до браће Харадинај, Рамуша и Даута, и њихових најближих сарадника од времена рата до данас у приштинској влади.
Рускиње и украјинке жртве трговине органима
Готово нико није обратио пажњу да се у сведочењима бивших бораца УЧК који су превозили несрећне људе помињу и девојке које су причале „неким словенским језиком“, или су из „источне Европе“. Нису коришћене за проституцију – исто су им вађени органи и убијане су. По сведочењима се не може закључити да ли су Рускиње, Украјинке…
– Заточеници су затварани у шупу поред куће. Друга достава се десила у мају или почетком јуна 2000. Извор је возио неких 20 жена које су говориле неки словенски језик из источне Европе или бившег СССР. Из локације у северној Албанији у кућу северно од Бурела. Камион није имао прозоре нити вентилацију и кад су отворили задња врата, морали смо неке од жена да износимо јер су се скоро угушиле. Пет жена је било одвојено од групе и одвезено у кућу јужно од Бурела („жута кућа“) – прича други сведок.
Извор: Ало
