Пре тачно 13 година, 23. августа 2006, у 12 сати и 53 минута, 18-годишња тинејџерка трчећи је дошла до куће у Страсхофу, насељу надомак Беча.
Њено име смо сви врло добро запамтили, као и ужасну причу која иде уз њега.
Наташа је имала само десет година када ју је отео Волфганг Приклопил и држао у заточеништву наредних 8 година.
Данас има 31 годину и може се јасно видети колико је та жестока траума оставила последица на њен живот.
Упркос свему, она свакодневно одлази у кућу коју је наследила од свог отмичара, чисти и спрема исто оно место гдје ју је силовао, изгладњивао, тукао и психички малтретирао велики део њеног детињства.
Каже да није хтела да прода ни сруши кућу да је неко не би претворио у „тематски парк“. Осим куће, задржала је и Приклопилов аутомобил. Све то итекако упућује на Стокхолмски синдром, односно, болесну повезаност жртве с отмичарем и након што га се ослободи.
У Наташином случају, последице су очигледне. Иако је написала књиге „3096 дана“ и „Десет година слободе“ и зарадила милионе од ТВ интервјуа, снимања и сарадње с филмским редитељима, она и данас живи скромно, повучено и „оштећено“.
Подсетимо, незапослени телекомуникацијски инжењер, Приклопил, зграбио је Кампушеву на путу ка школи и увукао је у свој комби 2. марта 1998. Закључао ју је у собу у подруму у предграђу Штрасхофа, у близини њене куће. Приклопил је својој жртви рекао да су врата и прозори минирани и да је њена породица заборавила на њу.
Живела је у веома малој, тајној собици, од само пет квадрата. Био је то затворен простор са великим челичним вратима. Улаз је био скривен у Приклопиловој гаражи, а соба није имала прозоре нити је у њу допирала дневна светлост. Није јој било дозвољено да напушта тај скучени простор првих неколико година заточеништва.
Првих шест месеци ту је била непрестано, а из ње није изашла ниједном. Након тога, смела је да борави у другим деловима куће, али је ноћу морала да се врати у собу где је била затворена док је Приклопил био на послу.
Након неког времена, собицу су преуредили према њеним идејама. У тренутку када је полиција први пут прегледала кућу, у собици су пронашли нове мердевине које су водиле према кревету, фиоке, полице на којима је имала и шољице, ТВ, сто, столицу, WЦ шкољку и лавабо, вешалице за одећу и вентилатор. Соба је била препуна папира, књига, одеће, кутија, игара и флаша воде.
Од јуна 2005. године Наташи је било допуштено да се шета по врту. Приклопил јој је 2006. допустио да напушта кућу по потреби. Након тога одвео ју је и на скијање на неколико сати у близини Беча. Тада није имала прилику за бекство. У почетку је Наташа ову причу негирала, али је уз низ доказа признала да је истина.
Касније, кад је објашњавала своју изјаву, потврдила је да јој ништа није недостајало у заточеништву. Изјавила је и да је била поштеђена многих ствари, као нпр. није била у прилици да почне да пуши, пије алкохол нити да западне у лоше друштво, за разлику од својих вршњака. Приклопил је упозорио да носи пиштољ и да ће је убити ако покуша да оде.
Наташа тврди да је имала више прилика за бекство, а признала је да јој је чак и сам Приклопил понекад предлагао начине на које би могла да побегне. Неки од комшија чак су медијима рекли и да је било случајева у којима би Приклопил јео у ресторану док би га Наташа сама чекала у аутомобилу.
Све се променило тог 23. августа 2006. године. Чистила је и усисавала отмичарев аутомобил. У 12.53 сати, Приклопила је неко назвао па се он удаљио да му не смета бука усисавача. Кампушева је оставила уређај укључен па је побегла из дворишта. Трчала је кроз дворишта и улицу око 200 метара и оне који би видела путем тражила да зову полицију, али нико се није обазирао. Након пет минута покуцала је на прозор једне куће и представила се, па је та жена позвала полицију која је стигла у 13:04. Убрзо је одведена у полицију где је потврђен њен идентитет.
Била је у добром физичком стању иако је била прилично бледа, растресена, а тежила је тек 48 килограма, скоро као и осам година раније, када је нестала. У тих осам година нарасла је само 15 центиметара.
Савин Фројденбергер, прва полицијска службеница која је дошла у контакт с Наташом након бекства, рекла је да је била изненађена девојчицином интелигенцијом и вокабуларом. Након две године заточеништва, Приклопил је почео да јој доноси књиге, новине, имала је и радио, а гледала је и ТВ програм ОРФ-а познат по промовисању образовања и класичне музике.
После вести о његовој смрти, Наташа је изјавила да тугује без обзира на све. Ипак, негирала је могућност постојања Стокхолмског синдрома и Приклопила је јасно назвала криминалцем.
Данас, слободна од Прикопила, али не и сећања, чини се како Кампушева и даље има доста проблема да се привикне на „нормалан“ начин живота.
„Пре отмице, мој живот није био сјајан. Родитељи су ми се растали, често су се свађали и искаљивали своју љутњу и на мене. Шамарали би ме и вређали. До 10 године већ сам се компулсивно преједала, била сам депресивна и усамљена. Заправо, последње дане слободе провела сам фантазирајући о самоубиству, маштала сам како се бацам пред ауто и како мама тугује за мном и схвата како ме неправедно третира“, испричала је пре неколико година.
„Прво вече сам га замолила да ме покрије, прочита ми причу и пољуби за лаку ноћ“, присећа се. Куповао јој је кроасане за доручак и скупе играчке. Тада је почела да се понаша као мало дете, с очигледним регресијама, а стручњаци објашњавају да је то психолошки одбрамбени механизам од трауме. Међутим, ствари су тада почеле да бивају чудније. Приклопилови поклони постали су све необичнији, даровао јој је водицу за испирање уста и лепљиву врпцу па јој је рекао како је египатски бог.
„Престао би да ме туче кад бих кренула сама себе да ударам. Најлакше ми је било да се сложим с њим и не противим му се. У нелагодним ситуацијама, кад ме је купао, претварала бих се да сам на велнессу, а њега као слугу који ме пере“, испричала је.
„Данас схватам да је желео да ми покаже како је јачи од мене, како би ме сломио и онемогућио моје мисли о бекству. Тада је постао насилнији, држао ме сатима заточену у мраку, није ми давао храну“, рекла је. Осим што ју је посматрао и као сексуалног роба, користио ју је за многе кућне послове.
Када се напокон нашла на слободи, није могла да се навикне на дружење са људима.
„Иако су људи дискретни и пуни саосећања, мени је нелагодно да будем у просторији с њима“, рекла је уједном интервјуу.
Оптимално окружење за њу је излазак напољу по киши и невремену када људи носе кишобране прислоњене на лице па не гледају у њу. Убрзо после бекства, рекла је како је сањала да има децу, али то јој се више не догађа и да не планира породицу.
Психијатри мисле како има менталну блокаду због које не може да крене даље, колико год она то сама покушава да рационализује. Данас се бави израдом накита.
Извор: Курир
