Током Четврте седнице Другог редовног заседања Народне скупштине Србије у 2019. години, у уторак 29. октобра посланичка питања, у вези руско-српске научне и хуманитарне сарадње, поставили су народни посланици, Ђорђе Вукадиновић из Посланичке групе „Нова Србија – Покрет за спас Србије”, и Владимир Ђурић из Посланичке групе „Странка модерне Србије”.
Том приликом Вукадиновић је у вези ове теме следеће рекао:
„Моје друго питање је релативно кратко и иде на адресу, наравно, председника Владе, али конкретно министра без портфеља Ненада Поповића и министра енергетике Антића, јер се тиче једне потенцијално важне и деликатне теме, односно једног од споразума који је потписан приликом посете премијера Русије Дмитрија Медведева, а то је да ће Русија и Србија заједно градити центар за нуклеарну науку, технологије и иновације у Србији.
Помиње се чак да је вредност тог центра и тог пројекта око 300 милиона евра. Од стране Руске Федерације тај споразум је потписао генерални директор Роса Тома, Роса Тома Алексеј Лихачов. Помиње се шта је циљ – да се успостави најмодернији центар за истраживање, развоја нуклеарних технологија у мирнодопске сврхе у области медицине, пољопривреде, индустрије и развоја материјала.
Цена тога која је помињана и која се врти и неке шпекулације у штампи тим поводом указују на могућност да је то, заправо, увод, да је овај споразум, нуклеарни, изградња једног мини реактора, али ипак нуклеарног реактора. Може да буде увод у изградњу атомских централа у Србији.
Пошто имам још 20 секунди, само сам хтео да то, дакле, нагласим. Подржавам споразуме, нека никакве дилеме, као и остале споразуме који су успостављени и потписани са Руском Федерацијом. Надам се да неће остати мртво слово на папиру, али захтевам и инсистирам на више транспарентности и јавности, поготово око овако важне и осетљиве теме као што је потенцијална изградња нуклеарног реактора и нуклеарних електрана.”
О истој теми посланичко питање је поставио и Владимир Ђурић који је, између осталог, истакао:
„Желим да од министра Ненада Поповића и од премијерке Брнабић затражимо појашњење везано за недавно потписан споразум о сарадњи у области нуклеарне енергије између Србије и Русије и најаве изградње нуклеарног центра у Винчи, да нам се појасни шта тачно тај споразум подразумева, шта ће тачно тај центар радити, ко ће у њему радити, ко ће радити на његовој изградњи и шта је тачно рачуница у погледу бенефита за Србију у економском, научном, техничком и технолошком смислу.
Интересује нас какав је статус овог споразума, обзиром на обавезе државе Србије према европској Агенцији за нуклеарну енергију, као делу Организације за европску безбедност и сарадњу, дакле ОЕБС-а? Из информација доступних медијима нема тачних и прецизних сазнања, осим општих констатација да је ово за Србију јако добро.
Тек је најављено потписивање даљих уговора који сврху овог центра треба да дефинишу и зато сумња остаје неотклоњена. Ми имамо Руски хуманитарни центар у Нишу, за чије особље се тражи дипломатски статус какав има особље НАТО-а у Србији, а то је војни савез а ово је хуманитарни центар и због тога јавност врло често доводи у питање сврсисходност и намену овог центра у Нишу, јер то може да доведе у питање прокламовану војну неутралност Србије у очима релевантне међународне заједнице.
Наравно, подсећам да уколико је план да ова установа временом прерасте у нуклеарну електрану, а најављена је изградња нуклеарног реактора у њој, изградња нуклеарне електране је нешто што мора проћи процедуру у Народној скупштини и у овом дому мора бити одобрено кроз посебан закон, за чије усвајање постоји прописан пут закона, који подразумева и јавне расправе и једну дугу процедуру јавне и отворене дебате о свим аспектима улагања у нуклеарну енергију, а понајпре о безбедносним аспектима и аспектима животне средине.
Не треба да подсећамо да смо из историјских искустава могли видети на примеру Чернобила како изгледа партијско управљање нуклеарним постројењима и како то може да се заврши. Не треба да подсећам да и у нашој јавности имамо расправу о партијском кадрирању у Винчи, о родбинском и партијском запошљавању и додељивању родбинских зарада, а у крајњој линији и у јавном предузећу Нуклеарни објекти Србије већ дуги низ година имамо директора у в.д. стању, иако су законске претпоставке за тако нешто одавно престале да постоје.”
Извор: Србин.инфо
