Пре него што је Ево Моралес, победник председничких избора у Боливији (са разликом између девет и 11 одсто), избегао на тле Мексика, „највећи српски извозни политички бренд“ — „Канвас“ као да се похвалио улогом у „увођењу демократије“ и у овој латиноамеричкој држави.
Поједини медији у Србији, али и у региону, објавили су фотографију Срђе Поповића, вође „Канваса“, српске невладине организације која „извози плишане револуције“ широм света, са једном боливијском, невладином „активисткињом“.
То је нова ставка у иначе „пребогатом си-вију“ највећих српских извозника у „привредној грани“ званој политика. Новинари су покушали да то питају и самог Срђу Поповића, али он није желео да разговара.
Сценариста и режисер Борис Малагурски, који је, снимајући своје филмове, истраживао ситуацију у Латинској Америци, каже за Спутњик да нема сумње да су Срђа Поповић и његов „Канвас“ умешани у војни пуч који се десио у Боливији и додаје да је Поповић умешан „готово свуда, ако не и свуда“ у свету где се Америка меша у унутрашње послове суверених земаља.
„Виђали смо његов рукопис у државама попут Украјине, Грузије… Свуда где смо могли да наиђемо на песницу ’Отпора‘, иза тога је, свакако, стајао ’Канвас‘ и Срђа Поповић. Они су, нажалост, после свргавања Милошевића, које је спроведено уз помоћ ЦИА и западних обавештајних структура, одлучили да то брендирају и да по свету извозе револуцију као бизнис“, каже Малагурски.
Реч је, додаје он, о обојеним, а не о народним револуцијама, зато што народне револуције проистичу из народа, а као пример наводи тренутна дешавања у Чилеу, где су грађани изашли на улице незадовољни властима и њиховом неолибералном, антинародном политиком.
„У западним, мејнстрим медијима никад не видимо шта се дешава у народним револуцијама, док, са друге стране, свакодневно гледамо шта се дешава на улицама Хонг Конга, где су демонстранти запалили човека који им се вербално супротставио“, подсећа саговорник.
„Када је реч о Боливији, војска је после демократских избора натерала демократски изабраног председника да поднесе оставку и питање је да ли ће се нови избори расписати након овог „демократског пуча“ и да ли ће они бити стварно слободни“, оцењује Малагурски.
“Апсолутно се види печат Срђе Поповића у свим земљама где Америка покушава да издејствује некакве промене против вођа који покушавају да воде суверену политику у корист свог народа“, истиче саговорник.
„У Боливији, конкретно, Ево Моралес је успео да смањи сиромаштво за неких 40 одсто, а екстремно сиромаштво чак за 60 одсто, и то су све позитивни резултати које донедавно чак ни ’Вашингтон пост‘ није крио“, додаје саговорник.
„Међутим, Срђа Поповић је на неки начин доживео неуспех, зато што он углавном спроводи акције које су усмерене против народа, односно обмањује народ, а овде је морала војска да се умеша, иначе, вероватно, не би могли да свргну Ева Моралеса. Зато су, практично, морали да прибегну војном пучу, јер пропаганда по моделу ’Канваса‘ није успела у Боливији“, сматра Малагурски.
Кад је реч о Поповићевој изјави — да би могао да сруши чак и Владимира Путина, Малагурски констатује да човек има нереално виђење самог себе, јер ни у Боливији није успео.
Историчар доктор Чедомир Антић, један од лидера студентских протеста 1996. и 1997. године, каже да људи попут Срђе Поповића не представљају наслеђе студентских протеста из деведесетих и подсећа да је он био активиста Демократске странке, који је постао активан у „Отпору“ тек кад је „Отпор“ постао народни покрет.
Антић додаје да је „Отпор“ почео деловањем једне групе студената која је хтела да се супротстави режиму на факултетима, да би убрзо прерастао у народни покрет, који је после 1999. године почео да прима велики новац из САД и ЕУ.
„То је било легитимно у Милошевићевој Србији, зато што је Милошевић приграбио сав новац од Савеза комуниста Србије и ССРН-а за своју партију, док је опозицију оставио, практично, на просјачком штапу“, сматра Антић.
Међутим, после 5. октобра долази до компромитације „Отпора“, почевши од маргинализације његових хероја из Пожаревца и Срема, до активације „неких људи који су хтели да буду помоћници конзула или чланови управних одбора“, истиче Антић и подсећа да је „Отпор“ постао политичка партија.
„’Отпор‘ је поражен на изборима 2003. године, кријући се иза Чедомира Чупића и још десетак наших професора. Онда је Поповић направио ту организацију и просто смо осуђени да читамо о том човеку који добија важне улоге на страним универзитетима и сваке године је, малтене, кандидат за Нобелову награду за мир“, каже Антић.
„Међутим, није Срђа Поповић продао кућу свог деде, па уложио новац у ’Канвас‘“, додаје Антић.
„Проблем је што ти људи представљају једну политику. Ко то плаћа, ја у то нећу да улазим, али оно што је лоше је да они представљају један сегмент деловања САД“, наглашава Антић.
„Трагедија је што су такви људи били посланици у нашем парламенту“, оцењује саговорник и поставља питање — у којој је од двадесетак држава где су они „извозили револуције“ успостављена демократија.
Такође, сматра Антић, питање је да ли Србији уопште треба тако нешто, јер Србија је одувек била уточиште слободнима и подржавала је Гарибалдија када су велике силе хтеле да га прогласе терористом, у ондашњем смислу те речи.
„Имамо ситуацију где се такви људи представљају као борци за слободу, што они нису“, истиче Антић и додаје да су они борци за једну страну у великом сукобу који траје, а то је страна која прихвата демократију само када одговара њеним империјалним циљевима, и то је страна која је бомбардовала Србију.
Иако Антић сматра да су левичарске владе у Латинској Америци донеле више штете него користи, оне су, ипак, одраз демократске воље народа тих земаља, а уз то нису повеле ни светски рат нити су напале икога или иницирале тероризам.
Због тога му није јасно зашто се поједини српски медији поносе деловањем Срђе Поповића и „Канваса“.
„Ми данас треба да се поносимо — чиме? Тиме што су нека врста претходнице ЦИА и војних служби некакви наши ветерани из ’Отпора‘? Ја мислим да је то потпуна бесмислица и да је то, просто, скарадно, та жеља да се неко фотографише у сукобу о коме не зна ништа и у коме одређује страну према томе ко му даје новац. То је језиво“, каже Антић.
То је, према његовим речима, исто као потреба Чедомира Јовановића да покаже колико је богат, што чак и нормални корумпирани политичари крију.
„Тако да, просто, човек дође у ситуацију да се постиди сопствене генерације. Ето, ја сам сад у њој“, наглашава саговорник.
„Не само да углед Србије у свету није повећан деловањем ’Канваса‘, него је и додатно смањен“, закључио је Антић.
Извор: rs.sputniknews.com
