Новинарка Сандра Денда тешко је повређена у августу 2018. године, у саобраћајној несрећи у близини Ковина.
Продуцент и водитељка емисије „Кућа од срца“ задобила је вишеструке преломе опасне по живот – аутомобил јој је у потпуности смрскао део лица, данима је била у коми… Ипак, данас се креће помоћу штапа, насмејана је, иако и даље трпи болове.
Годину и по дана након несреће она каже:
– Далеко је ово од опоравка. Али успела сам много тога да урадим ван лекарских очекивања и поносна сам на то. Предвиђали су да ћу заувек остати у инвалидским колицима, а ја сада помоћу штапа могу да идем на краће релације, по кући углавном. За дуже релације и даље користим инвалидска колица. Као свој успех могу да истакнем и то што мали и домали прст десне руке помало могу да користим, а били су ван функције, не осећам руку до лакта. Сада могу да пијем течност преко сламчице тако што користим три прста десне руке – каже она и додаје:
– Лекари су ми рекли: ‘Нећете моћи да користите десну руку и никад нећете моћи да ходате без инвалидских колица’ и ја сам морала да их демантујем (смех). Плаћали смо приватног физиотерапеута, а сада имам жену која ми долази у кућу и помаже ми, јер деца морају да раде. Ја сам била 11 и по месеци у болници, највише на рехабилитацији у Сокобањској.
Најтеже јој је пала неправда:
– Психички је било најтеже. Тек сада своје право тражим на суду, у томе ми помажу адвокати Александар Кишовић и Биљана Драгаш. Годину и по дана сам се борила за живот и сад морам да водим правну битку с бившим послодавцем. Тај човек је без икакве гриже савести рекао да сам ја код њега била волонтер! То је смешно. За почетак тражим да ми исплати заостале дохотке јер бих, да ме је он пријавио, примала 100 одсто боловање, а имам много сведока који ће на суду рећи праву истину. За годину и по дана ниједном није позвао јер нема грама људскости. О чему да причамо даље кад је господин Лазић у своју одбрану рекао да је он мене примио као волонтера и да код њега свако може да волонтира. Код њега је 90 одсто људи запослено на црно, као што сам, нажалост, била и ја, али да волонтирам у овим годинама и са оволико искуства у новинарству, никад не бих пристала.
Поред породице, има и велику подршку колега и пријатеља:
Желим да се захвалим својим колегама из медија на свему што су учинили за мене, заиста ми много значи та подршка. Наравно, породица јесте на првом месту и без њихове потпоре ја ништа не бих урадила, не бих имала ни воље… Извини због суза… Ја сам новинарка која је цео живот бирала да ради забавне теме, музику, моду и слично и у томе сам од своје 14. године. А сада сам прикована за кревет, окружује ме ружно, друштвена неправда. Психички је најтеже, кунем ти се. Тешко је кад пожелиш да изведеш малог пса у шетњу, а мораш да понесеш штап јер пас може да те обори. Ударац је… Ударац је и кад те нешто заболи, а ти гледаш у небо или палиш телевизор да видиш каква је временска прогноза и да ли је од тога. Онда се тешим – па проћи ће, то је данас промена времена…“
Новинарка је изјавила да је јако разочарана у докторе и да су требали да јој уграде вештачку кост и среде вилицу.
– Мени су ставили фиксације након удеса јер су кости лица биле смрскане. Доктор Лазовић, који ме годину дана лечио, рекао је да је затекао кашу уместо костију. Он ми је ставио те титанијумске плочице и рекао да ће након шест месеци да ми угради вештачку кост, али да је то скупо. Рекла сам му да новац неће бити проблем јер су моје колеге новинари спремне да сакупе новац и да им је потребно око 15 дана за то. Никакав одговор нисам добила. После годину и по дана су ме пребацили код другог доктора, као пингпонг лоптицу, а он ми је рекао да није оптимиста да ће операција бити успешна јер су зглобови срасли и изгубили своју функцију. Питала сам га: ‘Је л‘ то значи да су ме лекари сад додатно упропастили после несреће?’, рекао је да то није питање за њега.“
Извор: Курир.рс
