Корона вирус је стигао у Србију. Наша земља је одолевала на мапи заражених док су једна по једна комшијска држава бојене у црвено, панику и ишчекивање. Црвена боја је постала боја заразе, њене нијансе су се тихо разлиле картом Европе, званичници говоре о италијанском и кинеском сценарију који се, свидело нам се то или не, одиграва пред нашим очима.
Кинези су затварали милионске градове, Италијани нису, али су на крају затворили читаву државу. Шта се плашите, то убија само оне маторе и оне који су већ болесни, једна је реченица коју сам чула и плаши ме и да помислим на последице које може да носи.
Тачно је. Млади људи имају најмањи ризик да умру од корона вируса али због најчешћег кретања и присуства у великим колективима имају највећу шансу да га пренесу. За све те „храбре и недодирљиве који ће се у случају заразе само мало накашљати, такорећи три пута кинути и оставити својој младости да се избори са заразом да имају шта да једног дана причају унуцима“, заборављају да су и они нечији унуци. Нечија деца. Нечије комшије. Колеге. Пријатељи.
Корона вирус је озбиљна ситуација светских размера, али с њом се битка води на врло локалном нивоу. Води се на квакама лифтова, длановима руку, одлукама да се ровити не појављујемо на послу, да зарад других померимо крштења и веридбе да не бисмо нехотице изазвали сахране.
Дванаесторо људи у Србији је заражено за сада. Корона вирус се шири експоненционално, што значи да сваки нови заражени потенцијално производи нове заражене, нови заражени нове заражене, сви ти нови заражени још брже се множе у нове заражене и онда сваки сценарио очас посла може прећи у италијански сценарио. Не знам који је жанр, али знам да тај филм не желимо да гледамо. У Италији је за један дан преминуло 168 људи. Да ли бисте чисте савести питали њихове породице а колико су ваши преминули вољени имали година?
Свуда, на улицама, трговима, друштвеним мрежама људи као да се такмиче и надвикују у лажној храбрости. „Корона вирус нама не може ништа, ми једемо бели лук“, „ма каква корона, свашта смо ми преживели, де то да нас убије“, „е, је л видео неко аранжмане, што је појефтинила Европа“, рафално испаљују људи најразличитијих струка.
Италију није напао само корона вирус, Италију је напало и веровање да им не може ништа.
Доктори у Србији апелују на старије грађане да избегавају гужве, да сведу изласке на минимум. Здрав разум апелује на оне млађе да ураде исто. Ниједна потенцијално опасна ситуација не тражи панику, свака потенцијално опасна ситуација захтева пажњу. Опрез. Свест. Савест.
Већина случајева у Кини, чак 87 одсто, били су људи старости од 30 до 79 година, јавља Кинески центар за контролу заразних болести. Од 72.314 заражених корона вирусом на дан 11. фебаруара процењено је да је осам одсто двадесетогодишњака, да су један одсто тинејџери, а да је мање од један одсто деце млађе од девет година.
Стопа смртности је 2,3 одсто, али је стопа смртности за људе у осамдесетим 14 одсто. Код пацијената који су добили упалу плућа изазвану вирусом стопа смртности у Вухану била је педесет одсто и они су у просеку имали 61 годину.
Чак и да се заразите корона вирусом, можда вас неће убити. Заправо, уколико сте млађи од шездесет година и суштински здрави, вероватно вас неће убити.
Молим вас да схватите да вођење рачуна о нашем стању у овој ситуацији није само наш избор, то је без обзира на године наша дужност. Корона вирус не убија увек, али када убија – не убија сам. Потребан му је преносилац. Потребан му је саучесник.
Да то не бисмо били ми, морамо у сваком тренутку имати пред очима чињеницу да нас можда неће убити корона вирус, али да ми некога њима можемо убити. Некога до кога нам је стало.
Извор: Блиц
