Растући антиевропеизам Турске и неоосманска реторика током недавног напада на Грчку има своје корене и захтева опширнију анализу „европског“ болесника с Босфора.
Идлиб, 27. фебруар. Група турских војника пада под ватру неидентификованих авиона, највероватније Руса, чак и ако одговорност сносе Сиријци. Анкара у почетку негира да је у бомбардовању било мртвих, а затим признаје да може бити „неких жртава“.
Коначно је саопштила јавности да је у нападу било 33 мртвих. Клима између Русије и Турске усијавала се у недељама које су претходиле нападу због експанзионистичких амбиција ове земље над севером Сирије, чиме Анкара флагрантно крши споразуме из Астане, уз ризик од урушавања крхког примирја и несигурне равнотеже постигнуте након пораза терориста Исламске државе.
У међувремену, Анкара никад није скривала да је интервенисала у сиријском рату у табору против Асада, а онда је створила „тампон зону“ у суседној земљи из које има право гласа у земљи и контролу, која јој служи и за борбу и искорењивање курдских јединица које су тамо присутне.
У турској офанзиви погођене су и проиранске милиције, попут положаја Хезболаха и војних база које поседује особље Техерана, чиме је послата порука да нико није потпуно безбедан и сви могу да буду погођени „султановом“ осветом.
Свестан да би масовни напад на Дамаск могао да натера Кремљ да жестоко интервенише, турски председник позива НАТО савезнике и, ако избије сукоб, тражи могућност активирања чланка о колективној одбрани, што му је ускраћено. Ипак, Ердоган не губи храброст, јер је већ имао на уму резервни план с „избеглицама“.
Западним савезницима даје ултиматум и отвара „капије“, како је рекао, стотинама хиљада тражитеља азила у земљи, које су тамо на темељу контроверзног споразума потписаног 2016. године, који кошта европске порезне обвезнике више од шест милијарди евра.
Грчко море је одједном преплављено баркама, а копном маршира жестока војска која не изгледа попут азиланата. Имају сузавац, сукобљавају се с полицијом и уништавају све што им се нађе на путу.
Притисци Анкаре повећавају се сваким даном. Најпре се шаље 1000 припадника специјалних полицијских снага који прате да грчке власти не би користиле насиље у одбијању „азиланата“, а шокантне слике с једног од граничних места приказују турско оклопно возило како напада баријере и покушава да пробије грчку граничну ограду.
У другим временима, или још боље, у другом контексту, војно оклопно возило које је покушало да пробије гранични зид, окружено тимом специјалних агената, наоружаних до зуба, деловало би као „цасус белли“. Грчка би могла и морала да реагује на такав акт, прави ратни чин, са сваке тачке гледишта, али за овим пасивним отпором постоји разлог, а он се зове Европска унија. Нико неће помоћи Атини у могућем сукобу с Анкаром, посебно не савезници НАТО пакта.
Ако је ико болестан и лута Старим континентом 2020. године, то није Турска већ Европа. Турска демонстрација силе се може објаснити из два разлога. Или је то стратегија „лудог султана“ или Ердоган има прећутну подршку главног савезника.
У првом случају, Ердоган је схватио слабост европских челника и свестан је да може од њих да добије све што жели, без ризика од одмазде.
Истовремено се радикални имами користе против остатка Европе, који у својим проповедима у великим џамијама које је Анкара градила у последњих двадесет година радикализују муслимане Старог континента, претварајући их у оружје Европе. Све ово ствара атмосферу у којој се Европска унија боји „лудог султана“ и преферира „да смири напетости“.
Али ту је и други разлог, прећутна подршка главног савезника. У јулу 2016. су неки кемалистички војници у договору с мрежом Фетулаха Гулена покушали да свргну владу. Државни удар није успео, али је Ердоган у њему озбиљно ризиковао да изгуби живот.
Заборављајући на тренутак теорију лажног и од Ердогана инсценираног „војног удара“, узмимо да је све био сценарио у којем је тадашњи председник Барак Обама одлучио како се мора решити неугодног председника. Међутим, Обамин план се насукао на препреку Кремља, где су одлучили да спасу султана у замену да у Трампово доба одустане од непријатељства у Сирији.
Као и његов претходник, Трамп у почетку није нарочито симпатизовао турског колегу, а потоњи је покушао стратегију „лудог султана“ и с Вашингтоном, током кризе око притвора свештеника Ендру Брансона.
Трампова администрација реаговала је брзо и жестоко, покренувши мали трговински рат против Анкаре којег су пратили шпекулативни напади на турску лиру, уверивши Ердогана у неколико недеља да одустане, ослободи свештеника и одустане од свих антиамеричких иступа у својој ватреној реторици.
Био је то тренутак када су Сједињене Државе и Турска почеле да сарађују. Трамп је схватио да може да употреби јаког али подређеног султана, дајући му разне задатке за Европу и на Блиском истоку, како не би морао да узима ресурсе из рата који је посебно важан за Белу кућу, оног против Кине.
Није случајно што је Ердоганова антиевропска реторика расла у комбинацији с Трамповом инаугурацијом за председништво Сједињених Држава, који је такође био заинтересован, али из других разлога, за ширење нестабилности на Старом континенти и урушавање непријатне и снажне француско-немачке осовине.
Вишегодишња мигрантска криза идеалан је алат којим се врло лако могу ослабити чак и највећи моћници, поготово ако земља, или савез држава у овом случају, не покажу вољу за реакцијом и даље верују у новчану дипломатију, занемарујући геополитичку динамику која стоји иза обрасца ове миграције.
Истовремено, што сада постаје све јасније, Ердоган такође обавља антируску функцију, спроводећи агенду која се супротставља оној Кремља на готово свакој геополитичкој сцени у којој две силе имају своје интересе, од Блиског истока до Северне Африке, од Балкана и Кавказа до Централне Азије.
Куповина система С-400 је била параван, надајући се да ће Русију насукати на танак лед. За Турску нема санкција, протеривања из НАТО пакта, никаквих нарушених односа са Западом, да је на крају логично закључити да су се Ердоган и Трамп усагласили око овог игроказа да истовремено обману и Русе и Европљане.
Ипак, Турска уопште није толико јака као што се чини. Има нападима врло изложену економију, зависну од страног капитала и изложену флуктуацијама курса на међународним тржиштима. Тачно је да показује сналажљивост у спојној политици, али само зато што је свесна да има подршку на коју може да рачуна, због чега у односима с европским „савезницима“ користи силу и без страха се окружила непријатељима.
Из тих разлога, Европска унија не сме да попусти у мигрантском уцењивању већ да спроведе вишедимензионалну противофанзиву, а то се мора учинити пре него што се Анкара развије и заиста постане велика сила коју Европа неће моћи да заустави.
И чини се да се иде у том смеру. Након што је претрпео ударац у Москви, одакле се вратио у Анкару дословно без ичега, осим ако за успех не сматрамо стаус qуо у којем се сиријска војска и савезници припремају за наставак офанзиве у Идлибу, ни ЕУ нема намеру да попусти.
Било је некаквих идеја око тога како би се Анкари могло дати нешто мање од милијарду евра или да се понуди север Идлиба за смештај избеглица, али то нико није узео у обзир и све се више ствара консензус око става Виктора Орбана, Себастјана Курца и грчког премијера Киријакоса Мицотакиса да овај пут нема попуштања и, ако буде требало, ЕУ ће дословно блиндирати границу Грчке и Бугарске с Турском.
С друге стране, Москва је направила неуобичајен потез како би дочарала што се догађало током преговора Ердогана с Путином у Кремљу. Први канал јавног телевизијског сервиса Руссија 24 је објавио снимак како Ердоган, уморан и нервозан долази у Кремљ, где га није одмах дочекао Путин, као што је био случај на степеницама резиденције у Сочију, где руски вођа никада никога није оставио да чека, већ му одмах иде у сусрет и прима светске челнике срдачно и уз све почасти.
Осим тога, дочек и кратко обраћање пред новинарима су приређени уз портрет Суворова, царице Екатерине Велике и скулптуром која симболизује руску победу у рату с Османлијама за Крим.
ЕРДОГАН СЕ МОРА ЗАУСТАВИТИ И НА МЕДИТЕРАНУ
Ердоган се напросто мора зауставити пре него што реализује свој сан о неоосманском препороду, а он се остварује на копну и мору, где је с такозваном Владом националног споразума Либије потписао споразум о разграничењу којег нико не признаје и којим Ердоган отворено изазива Египат, Грчку, Кипар, де факто владу Либије и генерала Хафтара, али и Русију и неке заливске монархије које желе да смање утицај Муслиманског братства, које са својом „демократијом“ прети њиховим апсолутистичким режимима.
Речено је и остаје чињеница да ће неоосманска политика коју је Ердоган одлучио да спроведе наштетити Европи. Сада видимо да се то догађа на више фронтова, од избегличке кризе до узурпације источног Медитерана, на којег Анкара мисли да полаже право с постојањем непризнате Турске Републике Северног Кипра.
Сценарио северне Сирије непоправљиво је компромитовао Турску у очима Русије, али и Ирана. Међутим, „адут“ којег је Анкара бацила на преговарачки сто с Русијом произвео је јадан резултат. Ердоган је добио положаје у Сирији у тоталном расулу и од сада више не може да тврди како се бори против исламског тероризма, чији је он био један од финансијера.
С друге стране, на источном Средоземљу расту напетости између Грчке, Кипра и Турске, који пролазе кроз критичну ескалацију. Турска је почела бушење на мору, уз обалу северног Кипра, територија на којој је блокирала Италијане усред радних активности.
Друго поглавље отровног троугла тиче се проглашења искључивих економских зона. Као што смо већ истакли, такозвана „либијска влада“ Фајеза ел-Сараја је још 2018. с Ердоганом потписала споразум о узајамном признавању с одговарајућим економским институцијама, што је довело до оштрих протеста Кипра и Грчке, који тврде да су Анкара и Триполи узурпирали део њиховог мора.
Али, Ердоган и Ел-Сарај су све подигли на ниво „међународног права“ и произвољно прогласили државни економски простор, иако је очигледно да сви спорови са суседним државама треба да се решавају на одговарајућим местима.
Поморска питања између Грчке и Турске појачала су се недавно, када је Атина одлучила да спроведе закон о границама свог територијалног мора одлазећи до 12 миља од својих обала, чиме се супротставља посебно дефинисаним границама двеју земаља, јер је споразум да се границе територијалних вода у Егејском мору постављају на само шест миља.
За Европу је у овом тренутку Ердоган важан актер и европске земље ће морати да заузму јасан став о грчкој или ће Мицотакис тражити савезнике на билатералном нивоу.
Први сценарио у који се уклапа турски положај сада је, како се чини, готово заборављен, а то је либијска криза. Интервенција с турским трупама на тлу Либије, заједно с Ел-Сарајом, несумњиво је многе натерала да почну да размишљају како Турску да притисну, политички и економски.
Блокада извоза сирове нафте из јужне Либије прети да потпуно уништи крхку либијску економију. Турска интервенција је осветлила улоге осталих актера и сада Француска, Русија, УАЕ и Египат без задршке подржавају Хафтарову армију.
Овде је посебно важно питање гасовод Ист Мед. Након регулације турских и „либијских“ економских институција, конзорцијум који жели да игради најдужи подводни гасовод на свету од 1900 километара мораће се суочити с Анкаром, која има све интересе да не подржи пројекат који подржавају Грчка, Кипар, Египат и Израел.
Заправо, Египат је на челу подршке генералу Хафтару. Француска је са своје стране заинтересована за изградњу гасовода, јер је француска компанија Едисон већ започела експропријацију због полагања цеви у Отранту у Саленту.
Према последњој енергетској стратегији коју је Италија објавила 25. јануара, овај гасовод више није стратешки за италијанске планове, делом и зато што се Рим све више фокусира на обновљиве изворе и водоник, делом зато што други крак гасовода ТАП не би користио никоме и овде турска улога постаје одлучујућа, можда с могућношћу преговора о снабдевању гасом из Азербејџана, који пролази кроз ТАНАП-ТАП, чији се радови ближе крају.
Дакле, Италија би била практички мирна на фронту снабдевања енергијом, јер добија енергенте из Алжира, Либије, Азербејџана и Русије, а има и пројекте за ЛНГ.
Зато није тешко разумети зашто италијанска дипломатија кокетира с Турском, као када је на Твитеру италијанска амбасада у Анкари објавила поруку у којој изражава саучешће турским жртвама међу војницима који се боре у Идлибу, уз жеље за што бржи опоравак рањеника.
Али Рим опет не гледа дугорочно, чак ни средњорочно, већ се води тренутним интересима, што је одлика ове земље кроз историју, посебно у оба светска рата, када је усред сукоба Краљевина Италија променила страну.
Ердоган сигурно није најуверљивији и најпоузданији актер с којим се могу склапати споразуми, што могу потврдити Москва, Техеран и Брисел, ако потоњи уопште нешто значи, у смислу да унутар ЕУ нема консензуса ни око једног питања.
Турска присутност у либијском сценарију је врло опасна и ако потраје, тамо ће се створити иста ситуација као у Сирији, где ће Ердоган створити тампон зону, из које ће вршити утицај на Медитерану, а наивне Италијане у тренутку може затрпати с десетинама хиљада миграната.
Италијански заменик министра спољних послова Манлио Стефано путовао је недавно у Алжир и склопио трговинске споразуме због којих ће морати да седне за сто и преговара међусобне границе економског појаса, која је Италија тек недавно одлучила да дефинише.
Али ако с Алжиром и може да се договори, надати се да је Ердоган актер на Медитерану којем можда не могу веровати, али с њим „барем неће имати проблема“, крајње је наивно.
У сваком случају, турски „султан“ је углавном открио карте, што је позитиван исход читаве приче. Сада барем нема илузија који су његови циљеви, били и остали, а таква стратегија тражи адекватан одговор. Ако се Француска и Немачка у томе усагласе с Русијом, тим боље. Ако не, свако ће играти за себе, а касније ће се свести рачуни.
Извор: Логицно.цом
