Све је дужи списак питања око којих севају варнице на линији Вашингтона и Берлина, од гасовода Северни ток 2, преко односа према Кини до недавно најављеног повлачења дела америчког војног контингента у Немачкој. По питању Космета, међутим, САД и Немачка се разликују само у нијансама виђења решења и око тога ко ће водити главну реч у преговорима.
Постоји сукоб утицаја Берлина и Вашингтона на Приштину, при чему немачки није сасвим транспарент док је амерички јасан као дан, сматра Јован Ковачић, члан Извршног комитета Трилатералне Комисије. Уз оцену да се САД и Немачка по овом питању понашају „као овнови на брвну“, Ковачић истиче да засад Американци имају превагу.
„Ако све буде ишло како су замислили учиниће исто што су својевремено урадили у Дејтону. А позваће и савезнике из Европе , ма колико клиави били, да седну за сто. Али то ће свакако бити други круг седења за столом, за првим ће бити они који ручају“, сликовито објашњава Ковачић гостујући у емисији Спутњика.
САД И Немачка превлаче конопац око Косова
Према речима дугогодишњег дописника „Политике“ из Немачке Мирослава Стојановића, цела игра око решења за Косово је у нијансама виђења дијалога које иају Берлин и Вашингтон. Косово је њихово заједничко чедо и суштински и једни и други иду ка томе да оно буде признато као пуноправна чланица УН, али док Немци сматрају да је све завшрено, Американци су понудили могућност да се ипак о нечему разговара, што отвара мали простор за Београд.
„У току је превлачење конопца. Немци су били свесни да је бивша Европска комисија малокрвна, исфорсирали су Лајчака, иза кога је снажно стала Немачка. Трка је са Американцима на том простору. Специјални изасланик америчког председника за дијалог Ричард Гренел је ослободио себи простор, јер нема више обавеза ни као амбассадор у Немачкој, ни као координатор америчких тајних служби. Верујем да ће они брзо наступати а после избора у Србији жешћим темпом. Али не зна се колико ће то бити могуће пошто се Америка сада забавила сопственим невољама и више нема потисну снагу да диктира чак ни на овом простору нешто тако брзо јер је само неколико месеци до америчких избора“, оцењује Стојановић.
У таквој ситуацији за Србију је најважније, каже политиколог Александар Павић, да зна шта хоће, јер више не постоји монолитни Запад који нешто може да јој намеће кад је реч о њеним виталним националним интересима.
„Нити могу да нас бомбардују, нити могу да нам уведу санкције. Гренел је пак више пута јасно демантовао да постоји неки рок, или неки план за разграничење и поделу. Јесте да је Трамп алергичан на клинтонистичко наслеђе па би волео да Америку одлепи од тога и да, ако може, побере неке ловорике, али мало је времена остало до избора. С друге стране, ни у Приштини не могу да постигну унутрашњи консензус око решења, једино се слажу да Србија треба да призна Косово. Али ако нам не дају чак ни мрвицу, а притом нема неког да их натера да нам ту мрвицу уопште дају, тешко да можемо да пристанемо на тако нешто“, наглашава Павић.
Трампова одмазда према Меркеловој
Анализирајући све дужи списак неслагања између САД и Немачке, Стојановић оцењује да је најава америчког председника Доналда Трампа да ће повући 9500 америчких војника из Немачке, или трећину контингента, само доказ колико су односи две земље доведени у кризу и да, штавише, нису никад били гори. С друге стране, у Немачкој постоји латентни отпор према присуству толиког броја америчких војника на њеном тлу, што доживљавају као неку окупациону силу.
“Немачка канцеларка Ангела Меркел је одавно констатовала да постоје суштинске разлике између Немачке и САД због померања фокуса америчке спољне политике где Европа више није централна, а доста рационално је претпоставила да чак и кад би Трамп изгубио изборе односи две земље се не би вратиле у пређашње стање”, објашњава Мирослав Стојановић.
Он у том светлу тумачи и најаву повлачења дела америчког контингента из Немачке, коју неки виде као неку врсту Трампове одмазде према Меркеловој због противљења да одустане од Северног тока 2. Међутим, напомиње наш саговорник, још није извесно да ће се повлачење трупа и догодити, јер има отпора у самој Америци. Група републиканских конгресмена је чак писала председнику Трампу позивајући га да одустане од те намере.
У Немачкој дотле једни аплаудирају Трампу, а други стрепе јер, подсећа Стојановић, 35.000 америчких војника колико их сада има су и економски чинилац: за њих, поред 17.000 америчких цивила, ради велики број немачких фирми и 12.000 – 13.000 цивила.
Зашто би ико стао у амерички строј
Александар Павић такође наглашава да одлука о повлачњу дела америчког контингента из Немачке није коначна и да ју је Трамп само лансирао као идеју.
“Део републиканских конгресмена је писао Трампу, демократе ће бити углавном против, још ако је тачно да је и министар одбране Марк Еспер против тога, питање је да ли ће Трамп хтети да се сукобљава с њима неколико месеци пре избора”, каже Павић, уз оцену да се у Америци “буквално води тихи грађански рат, и на релацији демократе и републиканци, и на релацији глобалисти и антиглобалисти”.
Тај унутрашњи рат, али и сукоби које је Трамп отворио на више фронтова, слаби и меку моћ Америке што има и добру страну јер је, истиче наш саговорник, прошло време кад су се они питали за све и кад су могли да намећу свој диктат.
“Зашто би сада ако је Трамп решио де факто да зарати скоро са целим светом, неко стао у тај строј. Поготову у тренутку кад светска привреда може да падне у озбиљну депресију”, пита Павић.
Он закључује да је Америка “трајно дестабилизована и да не може никад да се врати на оно што је била”, те да таква ситуација упућује евроазијски простор на дубљу сарадњу.
Извор: sputniknews.com
