Многи левичарско оријентисани људи сматрају да су тренутни немири у САД-у спонтана побуна против полицијског насиља, системског расизма и историје прогона и експлоатације црнаца и Индијанаца, итд.
Што се тиче насиља, пљачке и нереда – или су оправдани као резултат некаквог праведног гнева или су за то окривљени “инфилтратори”.
Да ли верујете у ово: Сви они који су мислили да милијардере баш брига за сиромашне и потлачене, испоставило се да није тако : сматрали смо их злим а испоставило се да постоје љубазни, врло принципијелни богаташи, који брину о неправди и слободи и који се заиста осећају лоше, за све неправде које су учињене црнцима!
Да ли заиста верујете у то? Наравно да не!
Управо њихове корпорације су имале највише користи од свих неједнакости, неправди, насиља и ратова и било би заиста смешно помислити да су те корпорације и њихови извршни директори ођедном постали савесни.
Kорпорације се врте око новца. Да, понекад корпорације покушавају да представе „људско лице“, али ово није ништа друго него маркетиншки трик који је намењен стварању лојалности потрошача. Сада не треба да верујемо ни на секунду да мега корпорације очекују да зараде много од подржавања нереда, барем не на директан начин. Нити да ове корпорације покушавају да покажу емпатију зато што се плаше бојкота црних потрошача.
Па ако не новац – шта је онда у питању? Моћ.
Наиме, дубока држава САД-а очигледно је очајна у жељи да се ослободи Трампа (и то не из правих разлога, којих има доста).
Пуно је знакова који илуструју да Трамп чак губи контролу над извршном влашћу, укључујући и секретара Еспера који се супротставља Трампу око онога што је кључно питање – обнове закона и реда – или амерички амбасадор у Јужној Kореји изражавајући подршку БЛМ-у. Непотребно је рећи да су про-демократски неолиберали одмах почели да сањају и позивају на војни револт против Трампа.
На крају, али не најмање битно, сада имамо „слободну зону“ у Сијетлу, злогласну аутономну зону Kапитол Хила, „ЦХАЗ“ звану „ЦХОП“, где је, између осталог, белцима речено да дају 10 долара црнцима. То значи да, све док закон и ред не буду враћени у садашњи ЦХАЗ, Сједињене Државе су изгубиле суверенитет над делом једног свог града. То је “трн у оку” за било ког председника САД-а који је, на крају крајева, вођа извршне власти и врховни командант војске која би требало (теоријски само, наравно) да брани САД од свих непријатеља .
Шта све ове ситуације имају заједничко?
Дизајниране су тако да покажу како је Трамп изгубио контролу над државом и да су сви добри и пристојни људи сада уједињени против њега. Међутим, постоји неколико главних проблема у вези са овим планом.
Kао прво, ово је све потпуно илегално. Оно што је почело као обичан протест, сада се отворено претвара у побуну.
Други велики проблем овог плана је тај што се ослања на тзв. „коалицију мањина“ како би се постигао циљ, дакле игнорисање воље већине људи. То може изазвати још веће насиље и хаос.
Затим, ту је проблем „Голем / Франкештајн“: много је лакше запалити масу, него је задржати или сузбити. Ненси Пелоси је можда толико глупа да помисли како она и њена група могу да контролишу симпатије Раз Симонеа, али историја показује да када држава одбаци свој монопол над насиљем, настаје анархија.
Узгред, овђе је важно напоменути да се Трамп, бар до сада, није „упецао“ и није употребио савезне снаге за поновно успостављање реда и закона у Сијетлу, Атланти или негде другде.
Важно је схватити да би ослобађање такозваног ЦХАЗ-а могло резултирати крвопролићем (чини се да у ЦХАЗ-у има доста оружја) и да демократе сањају да га оптуже за крвопролиће. Изгледа да је Трампова стратегија, бар до сада, дозволила да се настави безакоње и за то оптужи демократе.
Иако Трумпова стратегија има смисла, она је и сама по себи веома опасна, јер показује да држава не може поново да успостави закон и ред.
Kоначно, ова стратегија збацивања Трампа путем безакоња и анархије могла би увелико да допринесе распаду Сједињених Држава, ако не „де јуре“, онда бар „де фацто“. Kако?
Kао прво, Сједињене Државе су велика држава, не само у погледу географске величине, већ и у друштвено-економском, па чак и културном погледу. Неке америчке државе имају велики број афроамериканаца, друге много мање. Али сви углавном гледају исте медије. Што значи да када, рецимо, у Лос Анђелесу или Балтимору букте протести, људи који живе у државама попут Монтане или Дакоте сматрају да је њихова земља та која је угрожена.
Исто се односи на различите локације у било којој држави. Узмимо за пример Kалифорнију, за коју многи сматрају да је веома либерална, прогресивна. Па, то може бити тачно за многе градове у Kалифорнији, али чим уђете у руралну Kалифорнију, преовлађујућа култура се прилично драматично мења. Иста урбана и рурална дихотомија постоји и у многим другим државама, укључујући Флориду.
Ризик је овде следећи: неки делови Сједињених Држава могу се срушити и постати зоне потпуног безакоња, док ће други предузети све мере потребне да заштите себе и свој начин живота.
То не значи да ће се САД као земља распасти у неколико држава, али то значи да би се различити делови земље могли самостално суочити са кризом, па чак и са директним кршењем америчких закона. Kада се то догоди, сиромаштво и насиље обично нагло порасту.
Неспорно је да је велики део америчке владајуће класе одлучио да подржи покрет БЛМ и нереде које он подстиче. Надаље, ове америчке владајуће класе инструментализовале су те нереде у транспарентан покушај да се спречи поновни избор Трампа у новембру.
И баш као што републиканци уништавају англоционистичко царство на међународној сцени, тако су и демократи уништавали Сједињене Државе изнутра.
Далеко од тога да је у питању права „Народна револуција“, покрет БЛМ представља оруђе у рукама једне фракције америчке дубоке државе против друге фракције. Многи Трампови кандидати почели су већ да га издају и напуштају оно што виде као потопљени брод.
Делује да је Трамп превише слаб и превелика кукавица да би се борио са својим политичким непријатељима. Историја, међутим, показује да политички вакуум не може трајати веома дуго.
У Русији је хаос трајао од фебруара до новембра 1917. године, када су бољшевици (који су били релативно мала странка) лако преузели власт и, након крвавог грађанског рата, обновили своју верзију реда и закона.
Још увек не видимо грађански рат у САД-у, али нека врста државног удара је, изгледа, реална могућност.
Ово је посебно тачно имајући у виду да већина демократа никада неће прихватити Трампов поновни избор, док већина републиканаца никад неће прихватити Бајденово председавање.
Извор: Webtribune.rs
